Ono smo što mislimo

Ono što drugi misle, odraz je njihove duše. Ono što oni govore, odraz je njihove teskobe i nesreće. Njihovo nezadovoljstvo ne mora postati tvoje. Misli su jako moćan alat.

Koliko puta ste čuli ovu frazu, koliko puta odmahnuli rukom kao da je sasvim nebitno kako krojimo naše misli? Ono smo što mislimo, istina je. Ukoliko se svakodnevno obeshrabrujemo, uveravamo da nešto ne možemo postići, ko smo tad? Teskobni, ogorčeni i većinom nesretni ljudi.

Ukoliko se svakodnevno ohrabrujemo, veselimo svakoj sitnici u danu i uveravamo da sve možemo postići, ko smo tad? Tad smo ona verzija sebe na koju smo ponosni, tad smo ispunjeni i sretni. Ne možete širiti svjetlost ni radost, ako ste sami u suštini negativni i teskobni. Ne možete drugima prodavati mudrosti, ukoliko ih sami ne znate živeti i taknuti živote drugih ljudi na sebi svojstven način.

Posadi dve biljke isti dan u sasvim jednake posude i stavi ih na isto mesto. Jednu zalivaj dobrotom i ljubavlju, nežnim rečima i vodom dostatno da je ne uguši, da ne istrune, a opet da ostane živa. Drugu zalij sa puno ružnih reči, ne posvećuj joj jednako pažnje i konstantno je potapaj vodom kao da će tako brže procvetati. Reci mi, što dobiješ tad? Dobiješ jednu krasnu, zdravu biljku koja će i dalje cvetati, a s druge strane dobiješ jadnu, uvelu biljku koja je već predala borbu. Isto je i s nama, koliko god poređenje bila banalno.

Ono što mislimo, postajemo. Onako kako sadimo i okopavamo vlastiti vrt duše, tako ćemo i rasti. Nisu u našem rastu bitni drugi ljudi, nego ono kako ćemo uzeti njihove reči i percepcije. Znaj da te oni ne mogu baciti na dno, ukoliko im ne dopustiš. Znaj da se sam svakodnevno bacaš na dno, ako sam sebe ne ceniš i ne ohrabruješ.

Pogledaj se u ogledalo češće, razgovor sa samim sobom ne vode luđaci. To vode ljudi kojima je stalo do sebe. Oni kojima je stalo da ispolje van svu teskobu, ljutnju i tugu, kako bi otkrili nešto novo o sebi i pretvorili neka loša iskustva u vlastite pobede. Poriv za dalje, niko drugi ti ne daje.

Pretvoriti misli iz negativnih u pozitivno nije lak posao. Godine su to suza, godine pokušaja i menjanja zastarelog mentalnog sklopa. Svako novo iskustvo teralo me da se sukobim sama sa sobom, da menjam vlastite obrasce ponašanja jer sam puno puta sama sebi radila prepreke i dolazila pred zid. Jednom davno, toliko jako sam udarila u taj zid koji sam si stvorila, da mi se moj unutarnji svet srušio kao kula od karata.

Tlo pod nogama mi je sve više izmicalo, misli su izmicale kontroli i vrludale po glavi, nanosile mi bol. Previše sam bila zaokupljena time kako ih dovesti u red, previše sam bila zaokupljena time hoće li drugi primetiti koliko sam u haosu. A nije bilo bitno kada ću ih dovesti u red. Niti je bio bitan taj ultimatum koji sam sebi postavila. Sve se odvija nekim svojim tokom, a mi smo tu da iskoristimo i prepoznamo prilike za rast i menjanje.

Naučila sam da je reći NE najbitnija stavka. Kako sebi za svoje ludosti i ideje koje nisu bile pametne za izvedbu, tako i drugima. Naučila sam da će mnogi ljudi biti ljuti na tebe, jer si najednom promenio ono što si bio. Udaljio si se tako od njihovog mentalnog sklopa, time se usudio njih na neki način ”ugroziti”, jer sad te više ne mogu pratiti i ne mogu te dodatno omalovažavati.

Naučila sam odmaknuti se od ljudi, pustiti sve one koji su mi samo ”pomagali” da ne pronađem vlastiti glas, da se udaljavam od onoga što jesam. Naučila sam da nije tako teško dan započeti s onim iskrenim osmehom, s nadom i verom da će se neko malo lepo čudo danas dogoditi. Naučila sam samu sebe bodriti i biti si najveći oslonac. Menjati vlastite rečenice u glavi, tako da bih svaki propust sagledala sa svih strana.

Odlučila sam sebi verovati, isto tako opraštati si one ružne izbore i riječi. Jer bez oprosta znamo da nema napretka. Zamjerati drugima ili sebi nešto, gubitak je vremena i ta zarobljena energija ostaje duboko u nama, a ispoljava se negativno prilikom novog poraza.

Odlučila sam misliti kao ja. Smejati se dušebrižnicima koji govore da je nešto nemoguće, neispravno ili nedovoljno dobro. Pa znate što? Prošla su vremena kada sam samu sebe smatrala nedovoljno dobrom i pogrešnom. Prošla su vremena kada se nisam smejala jer su mi govorili da nemam lep osmeh. Prošla su vremena kada sam puštala da me gori od mene ismejavaju i zameraju mi svaki korak koji nije bio sličan njihovom očekivanju.

Ono što oni misle, odraz je njihove duše. Ono što oni govore, odraz je njihove teskobe i nesreće. Njihovo nezadovoljstvo ne mora postati tvoje. Misli su jako moćan alat, kao i svaka upućena reč nekome. I reči i misli nose veliku energiju i trebaju biti usmerene ka pozitivnome. Reči mogu zaboleti više nego mač, stoga pripazite kako baratate njima.

Možda i slučajno nekome prenosite lošu energiju, te tu osobu bez razloga bacate u gore stanje nego u kojem jest. Odluči se misliti samo pozitivno, daj si truda naučiti nove rečenice i fraze koje ti pomažu da prebrodiš dane i poraze.

Život ne mora biti siv, tmuran i bezvezan. Baš naprotiv, obojaj svoje misli najlepšim bojama, pusti neka melodija tvoga srca diktira smer i uveseljava one s kojima si odlučio deliti sebe. Pritom, pripazi koliko je u tvojoj moći, da i drugima preneseš barem malo lepih reči.

Tvoje misli te grade. One ti pomažu ili odmažu prilikom sukoba sa strahovima i preprekama koje nam život daje. Želiš li biti u konstantnom strahu? Želiš li sam sebi prizivati kišu i tamne oblake? Ili si stvoren da se raduješ suncu i širiš svoje veselje kao sunce svoje zrake? Da grwješ druga srca i drugima pomažeš otklanjati tamne oblake?

Ja biram ovo drugo, biram sebe. Svakim danom postajem ono što mislim da jesam i da zaslužujem biti. Isto tako, odlučujem deliti sebe kako bih pomogla drugima, jer u tome leži istinska lepota življenja.

Ono si što misliš, još nije kasno da se promeniš.

Marija Lombarović
https://marijalombarovic.wordpress.com/