Priča medicinske sestre iz Tuzle o virusu korona: ‘Pitate se možda zašto ne grlim i ne ljubim svoje dete’

Medicinska sestra je javno ispričala kako se oseća, ali i kroz šta sve prolazi tokom rada u zdravstvu u vreme epidemije koronavirusa.

Kako su nam konstantno plasirane nepotvrđene informacije sa svih strana, uz minimiziranje ili pak hiperbolisanje svega što se dešava u zdravstvu u vreme pandemije koja nas je zadesiladonosimo vam priču jedne medicinske sestre iz Tuzle Senke Dervisević.

Senka je svima prikazala realnost iz ugla medicinske sestre. Priznala je da nije zagrlila danima svoje detei kako radi svaki dan.

„Pitate se možda zašto ne grlim i ne ljubim svoje dete? Pa zato što više nikome, pa ni samoj sebi, ne verujem kada je u pitanju prenošenje virusa! Svoje posuđe za hranu sam u potpunosti odvojila, kao i peškire, četkice, sredstva za higijenu i sve lične stvari, mada je i bliski kontakt dovoljan za prenos oboljenja, ako si ne daj Bože, pozitivan.“

Najteže joj pada što je njeno dete, sin jedinac, po ceo dan u kući potpuno sam! Kad ustane radi sam domaći, kako ume i zna. Deda i baka mu ne mogu doći, jer su i sami u kućnoj izolaciji, tačnije zabrani kretanja, jer imaju preko 65 godina.

Na pitanje šta dete radi samo, ni Senka nema odgovor. „Ne znam ni ja. Prepušten je sam sebi dok mu otac i mama, inače oboje zaposleni u zdravstvu, imaju radnu obavezu, a čine i svoju građansku dužnost. On je sam, ne jede topao doručak i ručak, nekad mama nešto spremi svom sinu i ostavi, nekad dođe toliko umorna da ne zna ni šta bi mu napravila, a nekad se boji da mu je možda bolje da jede i suvo i konzervirano, nego ono što je mama napravila jer je možda zaražena, a da još ne zna.

Ko čita ovo, mogao bi pomisliti da sam paranoična, da sam klonula duhom, da nisam hrabra… Da, ludo sam hrabra, i uzdam se samo u dragog Alaha, a ne pomišljam i ne znam, ko neki, da se sa svojim dijagnozama hronične bolesti sakrijem i ostanem u kući dok ovo sve prodje.“

Senka ističe kako se mnogo brine za male heroje – decu, pacijente koji boluju od raka, kojima je potrebna. „Dovoljan im je“, kaže Senka, „Jedan dušmanin sa kojim se mališani bore (rak) i naravno da postoji strah da se ne zaraze, a posebno da im to ne donesem ja. Ne bih mogla nositi na duši tu spoznaju.“

Senka se osvrnula na celokupnu situaciju na poslu kojim se bavi i kaže kako tim, koji čine izvrsni požrtvovani lekari i medicinske sestre, a i svi zaposleni u zdravstvu, čine sve sto je u njihovoj moći da nijednom pacijentu ne bude onemogućeno lečenje, da budu i osećaju se sigurnim i zaštićenim. Daju nadljudske napore da sve bude kao i u normalnoj situaciji, a kako kaže, pucaju već svi po šavovima.

„Otako je krenulo ovo ludilo zvano Corona/Covid19, sestrama kojim sam ja glavna sestra sam strogo naredila da, dok rade svoju smenu, ne smeju izaći van odeljenja, osim u slučaju nužde. Njihovo je da dele hemoterapije i pružaju svu potrebnu pomoć i negu za hospitalizovane. Moglo bi se reći da budu ‘sterilne’ ceo dan i tako da obezbedimo skoro 100% sigurnost za nase pacijente. S obzirom na to da samo po jednu sestru imam u smeni, ja sam sebi dala zadatak da po ceo dan cirkulisem i obavljam sve moguće poslove: nabavke i transport lekova, prijem i otpust pacijenata, sve administrativne zadatke i konsultativne preglede sama izvršavam, vršim hitnu edukaciju roditelja o toaleti centralnog venskog katetera u specijalističkim ambulantama, da bi jadni u slučaju zatvaranja gradova, sami mogli isto obaviti u kućnim uslovima, ne izlažući svoje dete opasnosti. Zatim, pacijentima na odeljenju stojim na raspolaganju i nabavljam sve što im je potrebno da ne bi njihovi od kuće dolazili. Nudim se da perem i peglam njihove haljine kod svoje kuće, jer se bojim da bi im u kesama ili stvarima doneli virus, smatrajući da sam ja već u kontaktu s njima, pa sam sigurnija, jer strogo vodim računa i poštujem sve principe zaštite.“

„Ne možete ni zamisliti koliko mi teško pada svako jutro da prođem kroz trijažni punkt Kliničkog centra. Tako nešto si mogao gledati samo u filmovima. Strašno teško mi pada kad vidim žice i ograde na svim dosadašnjim izlazima iz kliničkog centra. Pošto sam pre rata imala priliku u sklopu ekskurzije da posetim logor Aušvic u Poljskoj, moram reći da me to pomalo podsjeća na to. Svesna sam ja da je ovo zlo nepoznato svima, da se niko nije mogao pripremiti na sve ovo i da niko ne zna koliko će sve ovo trajati, ali… Ne znam šta će biti sa nama, kako i kad će se sve ovo završiti. Niko ne zna!

Rekla sam, i sad i javno kažem – ko god kaže da ne može i ne pridržava se kućne izolacije, da mu je ona zaboga dojadila, javno ga se odričem. Svaki dan izlazim iz kuće i ne znam da li ću se možda ikad više vratiti. Izadjem iz kuće pokrivši svoje dete dok spava, okrenem se, zastanem, pogledam kuću i odlazim. Tako već danima, i ko zna koliko još puta ću isto uraditi pre nego što krenem na posao.

Molim vas ljudi shvatite ovo sve ozbiljno, sedite u svojim kućama, mislite na sebe i budućnost svih generacija. Ako moje kolege i ja moramo raditi i brinuti se za svoje pacijente, vi nam se najbolje možete odužiti tako što nećete lagati pri davanju informacija o sebi kada ulazite na trijažne punktove, ili ako ste kod kuće, tu i ostanite. Teška srca ovo pišem, shvatite me kako hoćete, ali ovo je samo mali delić boli koju nosim ovih dana u svom srcu“, završila je Senka.