Neverojatna dirljiva priča “Kad me više ne bude” autora Rafaela Zoehlera koju je prenio portal Bright Side rasplakala je mnoge ljude i inspirisala ih da učine nešto posebno za svoje bližnje te da još više cene porodicu i trenutke provedene s njima.
Smrt je uvek iznenađenje. Niko je ne očekuje. Nikad nismo spremni i nikad nije pravo vreme za to. Tako je bilo i s mojim ocem. Njegova smrt bila je neočekivana. Otišao je u dobi od 27 godina. Bio je mlad, ali rak ne bira svoje žrtve. Imao sam tada osam i po godina, bio sam dovoljno star da mi nedostaje celog života. Da je pre umro, ne bih imao uspomena na njega. Osećao bi se bolje, ali ne bi imao oca u svom životu.
Sećam ga se kako je bio društven i zabavan. Poljubio me u čelo pre spavanja i pričao mi viceve da se osećam bolje. On mi nikad nije rekao da će umreti, čak ni dok je ležao u bolničkom krevetu spojen na razne cevčice. Pravio je planove za narednih godinu dana, iako je znao da neće poživeti ni naredni mesec. Govorio je kako ćemo iduće godine ići na pecanje, kako ćemo putovati i posetiti mesta na kojima nikada nismo bili. Govorio je kako će sledeća godina biti neverovatna. Živeli smo isti san. Nasmejavao me do samog kraja.
I odjednom, iduća godina je završila pre nego je počela. Majka me pokupila u školi i otišli smo u bolnicu. Doktori su nam rekli vest bez puno osećaja. Moja majka je plakala, a ja sam osetio kao da me je neko udario. Mrzio sam taj tren tatu, osećao sam se kao da me izdao. Vrištao sam od besa u bolnici sve dok nisam shvatio da mog tate zaista više nema.
S kutijom ispod ruke do mene je došla medicinska sestra. Kutija je bila puna zatvorenih omotnica s napisanim rečenicama tamo gde bi trebala pisati adresa. Nisam mogao shvatiti šta se događa. Onda je sestra izvadila jedno pismo iz kutije i dala mi ga. Rekla je: “Tvoj otac me je zamolio da predam ova pisma. Proveo je celu nedelju pišući ih i želi da ih pročitaš. Budi jak.”. Na omotu je pisalo “Kad me više ne bude”. Otvorio sam ga.
“Sine, ako ovo čitaš to znači da sam ja mrtav. Žao mi je. Znao sam da ću umreti. Nisam ti ništa govorio jer nisam želeo gledati kako plačeš. Mislim da čovek na samrti ima pravo biti pomalo sebičan. Pa, kao što vidiš, još uvek imam puno toga što te mogu naučiti. Uostalom, još puno toga ne znaš. Zato sam ti napisao ova pisma, a ti ih otvori u pravim trenucima, u redu? To je naš dogovor.
Volim te. Brini o mami jer ti si sad glava kuće.
Tvoj tata.
PS: nisam pisao pisma tvojoj mami. Ona je dobila moj auto.”
Prestao sam plakati dok sam gledao njegov loš rukopis. Pismo me nekako umirilo. Nasmejao sam se. Ta kutija mi je postala najvažnija stvar na svetu. Rekao sam mami da je ne otvara. Ta pisma su bila moja i nisam želeo da ih iko drugi čita. Od tada je prošlo sedam godina. Moja mama je imala nekoliko partnera i nisam imao ništa protiv njih, ali ovaj zadnji mi se nije svideo. Nije imao poštovanja prema njoj. Zaslužila je nešto puno bolje od čoveka kog je upoznala u baru.
Dobio sam šamar od nje nakon što sam joj to rekao i tad sam se setio tatinih pisama. Pronašao sam kovertu na kojoj je pisalo ” Otvori kada ćeš imati najgoru svađu s mamom”. Odlučio sam ga otvoriti.
“Sad joj se ispričaj.
Ne znam oko čega ste se posvađali i ko je u pravu. Ali znam tvoju majku. Dakle, ponizna isprika je najbolji način da to rešite. Govorim o isprici na kolenima.
Ona je tvoja majka, dete. Ona te voli više od bilo čega na svetu. Znaš li ti što je sve prošla dok te rađala samo zato što joj je neko rekao da će to biti bolje za tebe? Jesi li ikad video ženu dok rađa? Trebaš li veći dokaz o njenoj ljubavi od toga?
Ispričaj se. Ona će ti oprostiti.
Volim te! Tata”
Njegove reči snažno su uticale na mene. Odjurio sam do majčine sobe. Plakao sam. Pogledala me i video sam kako i ona plače. Sećam se da je povikala “Šta ti hoćeš sad?”. Prišao sam joj i zagrleo ju. Zagrlila je i ona mene. Oboje smo stajali u tišini. Nekoliko trenutaka kasnije smo se smejali i pričali o tati, o njegovim neobičnim navikama. Na primer, jeo je salamu s jagodama.
Nije prošlo puno vremena i došao je red na novo, prigodno pismo. Na koverti je pisalo: “Kad izgubiš nevinost”.
“Čestitam sine.
Ne brini, s vremenom će biti bolje. Uvek je bez veze prvi put. Meni se to dogodilo s vrlo ružnom ženom… koja je uz to bila prostitutka.
Sad se najviše bojim da češ pitati svoju majku što je to devičanstvo, nakon što pročitaš ovo pismo.
Volim te, tata.”
Moj otac me pratio kroz celi život. Bio je sa mnom iako nije bio uz mene. Njegove reči napravile su ono što niko drugi ne bi mogao. Davale su mi snage da prebrodim važne trenutke u životu. On uvek nađe način da mi vrati osmeh na lice. Pismo na kojem je pisalo” Kad se oženiš” jako me dirnulo, a najviše ono na kojem je pisao “Kad postaneš otac”. Najbolnije mi je bilo pismo “Kad tvoja majka umre”. U njemu je samo napisao “Ona je sad moja”.
Držao sam se dogovora s ocem i nikad nisam otvorio niti jedno pismo pre nego je došlo vreme za to. Ostalo je zadnje “Kad dođe tvoje vreme za umrijeti”. Ja sad imam 85 godina i ležim u bolničkom krevetu. Bilo mi je teško otvoriti tu kovertu jer ne želim verovati kako je kraj blizu. Ipak, sve nas to čeka. Duboko sam udahnuo i počeo čitati.
“Pozdrav, sine. Nadam se da si starac sada.
Znaš, ovo pismo mi je bilo najlakše napisati i napisao sam ga prvo. To pismo me oslobodilo boli što ću te izgubiti. Mislim da naš um postaje bistriji kada smo blizu kraja. Lakše je govoriti o tome.
U mojim poslednjim danima razmišljao sam o životu koji sam imao. Život mi je bio kratak, ali vrlo sretan. Bio sam tvoj otac i muž tvoje majke. Šta bih još mogao tražiti? To mi je dalo mir. Sada ti učiniti isto.
Moj savet ti je: ne moraš se bojati
PS: Nedostaješ mi”
Ova priča uzburkala je internet. Objavili su je mnogi portali, a puno ljudi poželelo je saznati o kome se radi, je li taj čovek još živ, itd. Tad se javio autor i rekao kako se ne radi o stvarnom slučaju već je to plod njegove mašte. Odnosno, u jednom trenutku je dobio ideju i inspiraciju da to napiše dok je gledao svog 9-godišnjeg sina.
Prošlo mu je kroz glavu – “Šta bi bilo s njime da mi se nešto dogodi?” Zapravo je mnogima dao ideju kako da ostanu prisutni u životima svojih bližnjih i u trenucima kad ih više ne bude. Puno ljudi je plakalo dok je čitalo ovu dirljivu priču.
Izvor: www.24sata.hr
You must be logged in to post a comment Login