Postoji mnogo načina da umreš. Tu si, a nema te.

Ljuta sam. Na sebe. Na sistem. Na život.

Pre nekoliko dana sam videla fotografiju 440 pari ženskih cipela koje predstavljaju 440 žena koje su ubijene od strane svojih muževa u Turskoj.

Koliko je onih udarenih. „Ovlaš“ ošamarenih. Gurnutih.

Koliko je onih koje ne smeju da pogledaju svog muža ako mu je „loš dan“.

Pokušavam da zamislim okolnosti u kojima te ubije muž. Neko kome si rekao da ćeš ga voleti. Ko ti je rekao da će biti s tobom i u dobru i zlu. On da ti na kraju i presudi?

Koji je to trenutak koji dovede od toga da krvariš na smrt jer te ubio onaj ko te do juče ljubio? Možda je to bila i tvoja prva simpatija. Tvoj muž. Možda si prema njemu hodala u belom misleći kako ćete ostariti zajedno. Sigurno se nisi nadala da ćeš biti vest u crnoj hronici.

Koliki je broj ubijenih žena u našoj državi kao posledica porodičnog nasilja, niko i ne zna. Tom statistikom se možda bavimo kada obilježavamo neku kampanju sa ciljem prevencije nasilja nad ženama. Kada zatreba neki bilbord da se sa njega rugaju nečije modrice. Nakon toga se pravimo da ne vidimo.

Jer žene su dosadne. One uvek cvile za neka svoja prava.

Je l‘ tako?

Sa ženom je najlakše manipulisati tako što ćeš je obezvrediti. Učiniti zavisnom. Učiniti je nesigurnom.

Ako se prokletnica baš ne da, onda će je možda malo batina naučiti pameti. Kada se batine baš izmaknu kontroli onda postaneš broj u nekoj sumornoj statistici. Cipele kao podsetnik da je u njima nekada hodala žena koju je ubio neko kome je rekla „da“ dok ih smrt ne rastavi.

Postoji mnogo načina da umreš.

Čak i onda kada se naizgled čini da dišeš. Tu si, a nema te.

Obuješ svakog jutra te cipele i hodaš. Najčešće putem kojim ti je neko drugi rekao da trebaš ići.

Muškarci koliko god otvoreni bili, na kraju dana žele da ti budeš žensko, i da znaš gde ti je mesto.

Nije tvoje da se laktaš i štrčiš. Nije tvoje ni da se previše šališ. Da se preglasno smeješ.

Tvoje je da budeš žensko. Njegovo je pak da bude šta god poželi.

Kada muškarac ne može da te „pobedi“ ni na jedan drugi način, on te onda udari. Udarcem će ti sasvim sigurno pokazati da si inferiornija i slabija. Naučeni smo da je udarac kazna. Nešto što treba da te „nauči lekciju“.

Prvi put kada dozvoliš da te neko obezvredi, ubila si samu sebe. Dala si mu moć i sredstvo kojim može da ti ubije samopouzdanje. Ako ubije sav tvoj duh i ono što nosiš u sebi, to je isto kao da ti je i fizički presudio.

Hodaš, a nema te.

Koliko cipela hoda gradom u kojima više nikoga nema.

Ni hrabrosti. Ni volje.

Ni smelosti.

Ni ženstvenosti.

Ti nisi rođena da kuvaš, ideš na posao, rađaš i umreš. Ti nisi rođena da bi tvojim životom upravljao neko drugi.

Nisi rođena za neke mlake poljupce. Nisi rođena da bi zadovoljila nečije seksualne potrebe, a tebi kako bude.

Nisi rođena da utišavaš svoj smeh ili sakrivaš svoje telo.

Rođena si da budeš jednaka. Niko se za to neće boriti ako ne budeš sama.

Neće te voleti jer ćeš prkositi. Ponekad ćeš iritirati.

Nemoj sebi dozvoliti da postaneš cipele u kojima nikoga nema.

Nemoj čak i ako su te mama i tata učili da moraš biti poslušna. Da moraš biti smerna, tiha i čestita. Nemoj ako želiš drugačije.

Jedino gore od toga da te ubije muškarac jeste da ubiješ samu sebe kako bi udovoljila muškarcu.

Nemoj… Svaki put kada pomisliš seti se 440 pari ženskih cipela.

Izvor: Jelena Despot/Lola