Nenasmijana žena je namćor, ima PMS ili je dobila

Prije par dana mi je jedan momak u Turskoj, onako usput, rekao da se nasmijem.Kaže da sam ljepša kad se smijem. (Nije me nikad vidio nasmijanu.)

Ovo, naravno, nije prvi put da ovo čujem. I druge žene redovno slušaju istu stvar. Otkad smo male – nemoj da plačeš, vidi kako si ružna kad plačeš; nemoj da se mrštiš, princeze se smiju; nasmij se teti; kupiću ti ako se nasmiješ.

Koja je ovo bolesna bizarnost? To obožavanje osmjeha do toga da se sve drugo omalovažava. Prisila sreće, nekakvo bičevanje da budemo stalno kao na ekstaziju, sve što nije ženstveni smiješak se ne priznaje i ne priliči. Ma nemoj, molim te, ljepša sam ti kad se smijem?! Ne mogu da ti opišem šta mi zabolje za to.

Muškarac koji se ne smije je ozbiljan, zamišljen, razmišlja, muževan, misteriozan, seksi. Nenasmijana žena je namćor, ima PMS ili je dobila, ne voli dovoljno svoje dijete, džangrizava je, dobiće bore i nikome nije interesantna, nezahvalna je, “čudi me da je on toliko trpi”.

Ali meni zaista ništa nije smiješno. Možda mi se, recimo, baš plače i mogu da budem super i dok plačem. Da sam zgodna i uplakana. Možda me baš briga da tebi budem slatka. Možda imam nešto između zuba što diskretno pokušavam da iščačkam jezikom.

Možda mi je umro hrčak. Možda razmišljam o tome da li da upišem doktorat ili ne. Možda u glavi pravim proračun za lansiranje letilice na Jupiter. Možda pokušavam da se sjetim svih lijevih pritoka Morače. Možda u sebi osamdeseti put pjevam istu pjesmu sa reklame za Mr. Proper. Možda si mi gadan.

Tako da skratim priču: neću da se nasmijem da bih ti bila slatka. Smijaću se kad bude smiješno.

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me

Preuzeto sa: smartchange.me