Pisma iz karantina koja će vas otrezniti: Priroda se budi…

Samoizolacija zbog korona virusa je potpuno promenila život ljudi širom sveta. Užurbani život ljudi se preko noći preselio u domove, dok se priroda potpuno probudila.

Mnogi ljudi maštaju o boravku u prirodi, udisanju svežeg vazduha, odmaranju mozga uz cvrkut ptica, žubor potoka i ostalih blagodeti koje priroda pruža. Mnogi su se zaželeli šarenila cveća, krajolika i hodanja po travi bosih nogu.

Neki ljudi podstaknuti ovom promenom otvorili su srce i dušu, te su napisali pisma u kojima priznaju kako su ranije olako shvatali prirodu. Sada kako kažu više cene Zemlju.

Čitaoci portala mindbodygreen.com napisali su pisma koja će vas sigurno probuditi.

‘Sada primećujem sav korov i cveće i lišće sa radoznalošću koju pre nisam imao. Prošle nedelje su stabla bila u cvatu, sva ružičasta i bela. Danas neki cvetovi propadaju na zemlju, ali vidim lišće ginka koje počinje da izlazi – sićušni listovi, veličine jede male kovanice.’

‘Primećujem više zvukova prirode – poput ptica koje ujutro cvrkuću i vetra koji šuška lišćem na stablima ispred prozora moje kuhinje. U početku sam osećao kao da je svet mnogo tiši otkako su ljudi u karantinu, ali tada sam shvatio da je priroda postala puno glasnija.’

Svakog dana dok šetam psa se trudim da nekoliko trenutaka držim bose noge na zemlji. Ta trenutna povezanost sa zemljom mi je nešto sasvim novo i promenila mi je čitav pogled na život. Osećam se uravnoteženijom, prisutnijom i zahvalnom na blagostanju koje imam.’

‘Planinski vazduh, plavo nebo, divlje cveće i zvukovi prirodnog sveta naseljavaju moje telo i um, i daju mi osećaj da vidim svetlo na kraju ovog tunela. Mi ćemo pronaći put do povratka svom zdravlju.’

Prvi put u životu mnogi od nas usporavaju dovoljno da bismo iskusili darove prirodnog sveta – i nije slučajno što je to vreme povezano s početkom proleća. Jednostavno doživljavamo lepotu proleća s novim nivoom prisutnosti i svedočimo rađanju novog sveta.’

‘Živim u relativno malom stanu u Bruklinu, a sada kada smo svi u karantinu, nikad više nisam želeo da živim u kući u prirodi. Shvatam da život u Njujorku ima prednosti, a najbolji je užitak u energiji koja se oseća kada smo pokraj drugih ljudi. Nemam taj osećaj kao se nešto raspada ili da nešto gubim, ali tugujem kao i hiljade ljudi koje pate od posledica COVID-a. Jao! Kad ne tugujem, sanjam o životu u blizini plaže ili u pustinji – negdje gde je linija horizonta potpuno vidljiva. Oduvek sam voleo oblake i volim da gledam nebo.

Primećujem da vreme ima intenzivniji uticaj na mene u današnje vreme – kada je sunčano, osećam nadu i produktivnost. Treba se samo setiti kako brinuti o sebi. Ne izlazim puno napolje, ali imam pristup krovu svoje stambene zgrade. Predivno je iako je nedovršeno. Tamo plešem danima kad ne pada kiša. Približava me nebu i suncu, i na tome sam mu zahvalan.’

‘Znate što mi najviše nedostaje? Trava. Očajnički mi nedostaje trava.’
‘Očaralo me drvo ispred prozora gde radim, a to je nešto što nikad nisam ni pomislila da bih rekla. Kada je došla odluka o izolaciji, moje je stablo procvetalo pahuljasto belim cvetovima, donoseći nešto što mi puno znači – bila mi je potrebna ta lepota… Uvek sam cenila stabla, ali sad kad je ono moj saradnik, još sam zahvalnija za ovaj delić prirode. Negujem ga, svakodnevno fotografišem kroz prozor i napravila sam malu digitalnu knjigu koja se lista kako bih pratila njegovu cvatnju.’

‘Razmišljam o tome koliko se priroda ima priliku da se oporavi i pomladi dok je toliki broj ljudi u zatvorenom. U većim gradovima vidi se vedro nebo koje je već decenijama bilo zagađeno. To je snažan podsetnik na uticaj koji naša vrsta ima na Zemlju.’

‘Sada više nego ikad želim da budem sa porodicom i prijateljima – ali napolju, po mogućnosti u prirodi. Šetnje planinama umesto sedenja u restoranima, izleti umesto predstava.’

‘Trenuci kad napuštam kuću postali su mi više poput doživljaja. Odvojim vreme za šetnju po kvartu, sedim na klupi u parku 20 minuta osećajući sunce na licu. Posmatrala sam cveće kako je procvetalo, uzimajući dovoljno vremena da pogledam te žute i ružičaste latice. I verujem kako je to signal iz svemira da će sve biti u redu… Nadam se da ćemo jednog dana, kada izađemo iz ove faze, biti zahvalniji i svesniji dobrobiti sporijeg življenja. I na tome kako jednostavne stvari koje se nalaze u prirodi mogu da nadahnjuju i neguju naša tela, um i našu dušu.’

‘Oduvek sam voleo i poštovao prirodu, ali sada žudim za potpunim uranjanjem u jedan od nacionalnih parkova naše zemlje. Dok sam ranije verovao da će mi ta mesta biti uvek dostupna, a biti odsečen od njih znači da ih u budućnosti više neću uzimati zdravo za gotovo. Nadam se da će i drugi ljudi, koji imaju takva osećanja, u budućnosti da ulažu napore da se priroda očuva.’

‘To što sam provela više vremena u zatvorenom prostoru zaista je preokrenulo trenutke koje sad provodim napolju. Ono što ranije redovno nisam zapažala jureći sa jednog mesta na drugo, sada upijam zahvalna. Svaka šansa da udahnem svež vazduh, prošetam travom i osetim sunce na licu mi se čine kao praznik za dušu.’

Stil.Kurir.rs