Nisam mu po meri

Jednom mi je moja frizerka rekla da se nikada neću udati. To je zaključila iz mojih objava na fb. Te da sam u nekom drugom svetu.

I jesam i divan je taj svet, u njemu se redovno udajem i pravim najzabavnije svadbe.

“Nisam mu po meri.”

Od sada ću tako da odgovaram na pitanja zašto se nisam udala i zašto sam sama.

Ja sam u dvadesetima skupljala uspomene i prijateljstva, tračala za oblacima i jurišala na vetrenjače. Imala sam plan da iznajmim neki mali krovski stan, i da u njemu pišem perom i mastilom.

Da nemam ormar već da haljine i perje kačim po plafonu. Da slušam sa starog gramofona Aznavura. Da kao gospođa Dalovej sama sebi kupujem rezano cveće. Da mi u sobi diše poslednje dane života. Jer veličanstveno je sve ono što život da za jedan trenutak lepote u ovom svetu.

A to su margarite i ljiljani u vazi u maloj šarenoj kuhinji. Da polugola u svilenom ogrtaču provedem u stanu dan i nikome vrata ne otvaram.

Htela sam i da se uozbiljim i imam muža. Da se u tridesetima zaljubim u čoveka koji žuri na ratišta. Da sa njim pišem životnu priču negde u Africi. Zgodni novinar i humanitarka, da budemo skitalice u velikom svetu.

I dete sam želela. Curicu. Da je upišem na balet i da sama oslika zidove svoje sobe. Da ode od mene čim napuni osamnaest i da ima moje oči i usne.

Htela sam starost i kuću kraj jezera, drvenu ljuljašku i na njoj štrikani prekrivač. I njega da se u gaće zbog prostate piša. I zrelo doba i da nekim mladim kreativnim ljudima o književnosti pričam i učim ih da slede snove.

Nisam mu po meri.

Nisam mnogima. Jer mene ne čini sretnom poslednja u butiku kolekcija. Nemam termine kod frizera i pedikera, niti imam tri drugarice sa kojima oponašam likove iz serija. Nisam u dvadesetima niti mi je mozak u nijanse sive obojen pa da mu se ustreptala suicidnim potezima stežem oko vrata.

Ja se zatrčim i skočim u zagrljaj. Nisam jednostavna, i ne zadovoljava me površna sreća. I u gumenim čizmama kroz život gazim u tridesetima. I imam tako malo bora i obline koje se ne tope ni pod hladnim prstima.

Znam šta želim i znam da nisam izašla iz kalupa, već iz žara, kao dva mala zmaja.
I zločesta sam i paperjastog srca. Po zasluzi se i u hijenu pretvaram. Labud ni bijel ni crn već onaj što u usamljenom jezeru se ogleda.

I lažljivica sam, koja nespretno laže kada od istine treba nekog da sačuva.

Nisam mu po meri jer umesto velikih sisa ja imam velika krila.

Nemam ja ništa protiv žena po meri, njima je daleko lakše živeti. Uz malo mozga sreća je i na površini. Takve ne moraju kao ja i meni slične da misle i brinu da će doći dan kada će nas na lomačama kao veštice spaljivati.

Ali znate li nešto?
Veštice su inkvizitori iz straha od ljubavi žive spaljivali.

Zbog nečijeg straha od ljubavi i bega od sreće vredi i takav kraj imati!

Preuzeto sa: blacksheep.rs