Nju je usrećilo da ode od njega. Pa ju je pustio.

– Ljude usrećuju različite stvari. – dodao je tiho i tada su ušli u autobus koji je vozio do škole.
Njihov razgovor je tu završen, a veza neka tri meseca kasnije. Ljude usrećuju različite stvari.
Nju je usrećilo da ode od njega. Pa ju je pustio.

Majka je u dnevnoj sobi čitala neki roman Mir-jam i on je samo mahnuo rukom na izlasku, bez glasa. Da se javio, znao je, probudio bi ju je iz tog izmišljenog sveta u koji se zatvarala svakodnevno. Nije želeo da ponovo vidi onaj pogled razočarenja, da čuje ono tužno: “A, ideš?” kad shvati: ovo je moj sin? Ja živim ovde? Na četvrtom spratu stare zgrade na periferiji? Kako sam ovo obučena?

Znao je, dok siđe do prvog sprata ona će se ponovo vratiti romantičnim šetnjama u Beogradu, izmišljeno lepim zelenim poljima i mladim ljubavnicima koji svojom kulturom i vaspitanjem zauzdavaju osećanja.

– Što tvoja mama čita one gluposti? – pitala ga je jednom Ana. – To su sladunjavi romančići od kojih nema koristi. – podsmehnula se.

– Kaže da je preumorna za bilo šta drugo, ne može da razmišlja. – rekao je i on podsmešljivo i istog trenutka shvatio da se podsmeva rođenoj majci da bi se dopao Ani. Osetio je jak bol u stomaku, kao da ga je neko uštinuo za želudac.

– Zašto ne uzme da čita Dostojevskog ili nešto od čega stvarno može da raste? Njena stvar, uostalom. Ja bih se ubila kad bih bila preumorna da mislim.

– Ma nek radi šta je usrećuje. – rekao je i ne znajući da je to početak istinske ljubavi prema nekome. Da pustiš da radi ono što ga usrećuje.

– Ma da. Mislim, da me ne shvatiš pogrešno i moja keva bi po ceo dan gledala španske serije. Krevelji se kad se pojavi Fernando Kolunga kao da ima 15 godina. – coknula je.

– Ljude usrećuju različite stvari. – dodao je tiho i tada su ušli u autobus koji je vozio do škole.

Njihov razgovor je tu završen, a veza neka tri meseca kasnije. Ljude usrećuju različite stvari.

Nju je usrećilo da ode od njega. Pa ju je pustio.

Nije bilo strašno. Imali su samo 16 godina.

Bilo je strašno. Imali su 16 godina.

Tada je počelo i njegovo raslojavanje. Dopuštao je svima da rade ono što ih usrećuje, ali skoro nikad ništa od toga nije usrećivalo njega. Još nije naišao neko kog bi usrećivale iste stvari. Posle nekog vremena postalo mu je svejedno. Uostalom, mora li se biti srećan?

Na kraju mu je prešlo u naviku. Ići na posao, ne priželjkivati, ne tragati. Samo pustiti sve.

***

– Mama, je l’ se sećaš možda Ane? – pitao je jednog popodneva majku kad je svratio na ručak. Otac je već odavno dremao na kauču, kao što je oduvek radio nedeljom. Kafa mu se hladila, ali mama ga nikad nije budila. Puštala je da se skroz ohladi, pa da izvedu opet istu predstavu kad se probudi. Meni se kava ohladila. Ohladila. Pa što me nisi zvala. Zvala sam te. Baš mi je prijala dremka. Neka je. Evo, kuvam novu. Praviću ti društvo. Tako je i ona pila još jednu kafu posle ručka.

– Za kog me pitaš? – rekla je i spustila knjigu na stočić.

– Za Anu. Ma nema veze.

– Ona tršava mršavica što je obožavala Dostojevskog?

– Ne mogu da verujem da se sećaš toga.

– Kako se ne bih sećala. Jednom je pokušala da mi ostavi “Braću Karamazove” na čitanje. Ha ha ha! – majka je počela da se smeje, prvo tiho, pa onda sve jače. – Jaoj, probudiću tatu. Da, htela je da mi poturi na čitanje, još se sećam kako je pomalo nadmeno rekla: “Probajte da čitate ovo. Odličan je roman.” Ha ha ha!

– Što se smeješ toliko? Pa jeste odličan roman.

– Naravno da je odličan roman, to je Dostojevski, pobogu!

– Šta je onda smešno?

– Smešno je kako je mladost samouverena, puna sebe i nekog neobičnog nadahnuća… Šteta što se to vremenom izgubi… Što me gledaš tako? Anine “Karamazove” sam pročitala tri puta pre nego što si se ti rodio. I ja sam nekad bila mlada, zar ne?

– Ali… Što joj to nisi rekla? Ona je…

– Ona je mislila da sam glupa i zatucana domaćica koja čita ljubavne romane, zar ne?

– Pa…

– Pa šta da joj radim. – rekla je mama sa osmehom. – Ljude usrećuju različite stvari.

– Meni se kava ohladila. – začulo se sa kauča.

Izvor: Lola/Srbijanka Stanković