“Kog vraga ih učite o kulturama posejanim u australijsku zemlju i vetrovima koji tamo duvaju?”

Odmah počnite da u nižim, visokim, višim, najvišim školama pripremate decu i omladinu za život.

Pustite razlomke, geometriju, pašnjake i ovce Novog Zelanda i klimu Australije, pustite gliste
i njihovu regeneraciju, Njutnove zakone i silu, masu i ubrzanje, mesečeve mene, plime i oseke, i osam lekcija o industrijskoj revoluciji. Istorija se iovako prekraja po volji, kako kome odgovara. Jednom izdajica, drugi put junak.

Učite decu i omladinu kako da budu ljudi. Kako da budu dobar čovek. Naučite ih šta je dobrota.

Kog vraga ih pred tablom učite razlomke, dok vam iza leđa lemaju nekog „sirotana” u poderanoj majici, verujući da je to ispravno? Dok se podsmevaju devojčici prerano naraslih grudi, dok otimaju kifle, dok lupaju po zbunjenim glavama sve one za koje misle da im neće vratiti.

Kog vraga ih učite geometrijskim oblicima kada će iovako sutra, kada bolje upoznaju život, sami iscrtavati krug oko sebe u koji će da se usele i povuku od svih?

Kog vraga ih učite o kulturama posejanim u australijsku zemlju i vetrovima koji tamo duvaju? Naučiće sve o tome kada budu bežali daleko odavde, na drugi kontinent. Sve će znati. I koliko stanovnika ima, i kakav je standard, i bruto i neto dohodak, i zdravstveni sistem, i broj ovaca će znati, ako požele da ih čuvaju, sve će saznati kada za to dođe vreme.

Kog vraga im pričate o hijenama i puževima kada će se toliko puta okliznuti o sluzavi trag koji za sobom ostavljaju debelokošci naseljeni na svim onim mestima gde inače ne bi smeli da budu. Ali su tu. Sluzavi i ljigavi i donose odluke.

Naučite ih kako zaista izgledaju hijene i gde zaista mogu da ih sretnu.

Zašto im pričate o simbiozi, kada će iovako svaki treći biti na roditeljskim plećima do 35?

Učite decu da misle svojom glavom, a ne tuđom.

Učite ih da koriste svoje ruke, noge, leđa, svaki prst, mišić, kost, a ne tuđe.

Učite ih kako da ostanu na nogama kada im život zada udarac ispod pasa, grubo.

Učite ih kako da plivaju kada talasi postanu jaki, veliki i iznenadni.

Učite ih kako da ostanu mirni kada sve oko njih krene nizbrdo.

Kako da ostanu gordi kada im neki usranko kaže da su promašeni, jadni, siroti.

Učite ih da vole sebe. I kada su debeli, mršavi, poderani, gladni, presiti, zbunjeni, krivi, bubuljičavi, nesigurni, odbačeni, drugačiji.
Pomešajte ih po klupama.

Učite ih suštini. Ili se suština ne uči po nastavnom planu i programu?

Učite ih solidarnosti. Učite ih poštovanju. Učite ih radu. Ne pričajte im o kopanju i branju jabuka. Povedite ih sa motikama i korpama na njivu, u voćnjak. Jednom, dva puta, osam puta.

Učite ih šta život jeste, a ne šta bi trebalo da bude. Jer u vašim učionicama sedi se i po dvadeset godina. A iz njih, kakva tragikomedija, često izlaze iscrpljeni ljudi koji tek počinju svoje najvažnije lekcije, izostavljene iz skupih udžbenika.

Ne sećam se razlomaka.

Ne znam ništa o kulturama posejanim u australijsku zemlju.

Ne sećam se svih elemenata iz periodnog sistema.

Krug sam odavno oko sebe iscrtala.

Gliste preskačem nakon kiše. Od njihove regeneracije nemam ništa. Trenutno učim da regenerišem sebe nakon što me pola nestane.

Upoznala sam na desetine sluzavih puževa izmilelih iz vaših pažljivo osmišljenih i ilustrovanih udžbenika.

Bila sam odličan đak, sa diplomama i nekim zlatnim čitalačkim značkama, koji je do sada bar pet puta pao na popravnom iz života.