SRAMOTA ZVANA “TREĆE DETE”

Prijateljica moja je trudna. Čeka treće dete. I reče mi da ne zna kako da tu vest saopšti svojim roditeljima, iako je već ušla u drugi trimestar.

Zvuči vam čudno? Odrasla osoba, sa 30+ godina, udata, finansijski nezavisna, ima dvoje dete, a ovamo ne zna kako da nešto saopšti svojim roditeljima?

O, kako je samo razumem! Prošle godine u ovo vreme bila sam u njenim cipelama. Trudna treći put. Preplavljena srećom. I željom da taj osećaj podelim sa drugima.

E, pa, stvarnost je drugačija. Na vest da čekate (a nekad i samo da planirate!) treće dete, nema prave povratne euforije. Nema radovanja za vas. Neko vas gleda kao da ste ludi, a neko to i kaže. Toliko puta sam za ovih godinu dana čula rečenicu „Svaka vama čast, vi ste stvarno hrabri (čitaj: ludi), ja ti nikad ne bih mogao (mogla)”, da sam u razgovorima posle konstatacije da imam troje dece, sama počela da preduhitrim sagovornika i konstatujem „Da, jeste, hrabri smo i ludi.”.

Sve to je i gore ako su prvo dvoje dece istog pola (pogotovo ako su dve ćerke). (U mom slučaju je bilo i komentara „Imate oba pola, šta će vam treće?”.)

Nije dozvoljeno da rađaš toliko dece iz ljubavi. Pljušte komentari i pitanja o finansijama, socijalnim davanjima. Kao da je treće dete odluka koja se donosi samo iz tog aspekta.

Na ulici vas nepoznati zagledaju, analiziraju, pokušavaju da svrstaju gde socijalno pripadate. Vaš trudnički stomačić gubi na svojoj dražesnosti čim okolina uoči ono dvoje što vam se motaju oko nogu.

Drže vam se predavanja prepuna saveta „kako ćete sad”. Za koja ne bih imala protiv da su od ljudi koji imaju i sami troje i/ili više dece. Al’ po pravilu nemaju.

Treće dete nije odluka koju doneseš bacajući novčić. Treće dete je odluka da uvećaš svoj i svet svoje dece. Da dostigneš neku potrebnu ravnotežu u životu, da zaokružiš emotivno u sebi.

Bar je meni tako. To je bio mali, a vrlo potreban komadić da moj svet bude komplentan.

Ljudi sa troje (i više) dece JESU hrabri, a ne ludi. I zaslužuju mrvicu više poštovanja nego što je dobiju.

Izvor: Mama iz magareće klupe