Tetka, ja sam samo bolja verzija tebe

Tetka,
Ja kad porastem hoću da budem kao ti.

Nisam ni stigla da shvatim težinu tih reči, a već si mi krijući pokazivala ljubavno pismo koje si našla ispod klupe taj dan.

Ispod te klupe, pre deset godina, ja sam držala bombone i jedva čekala mali odmor da počastim razred jer si se rodila. Još se sećam haljine i sreće koju sam nosila taj dan.

Sećam se i kad sam se plašila da te uzmem prvi put u ruke, “da te ne slomim”, a nisam bila ništa starija nego što si ti sad. Sećam se i prvog koraka.

Prvog griza limuna i one beskrajno smešne face. Sećam se i prvog pada i one upornosti da opet ustaneš iako je izgledalo nemoguće. Ustala si.

Svaki sledeći put sam te dočekala.
I nisi više nikad pala.Koliko sam samo popila zamišljenih čajeva i pojela najlepših kolača od blata, ovaj, čokolade. Onaj sa kamenčićima, mislim bombonama, mi je još uvek najdraži.

Koliko puta sam još sa ulice čula lupkanje svojih novih štikli po dugačkom hodniku kuće, pa smo se onda zajedno danima čudile kako su tako izgrebane.

Ti si ga videla tu, baš tu, i celi dan si ga terala. Poverovala sam ti. Sigurno je miš.

Koliko puta sam neumorno brojala prste pokušavajući ti pokazati da ih je 20, a ti, onako, ispod oka i s osmehom bez dva, tri zuba dokazuješ mi da ih je baš 21! I ja ti opet verujem. 21.

Koliko puta sam te zatekla sa karminom iza leđa dok mi se pogledom kuneš da nemaš ništa u rukama. I ja ti verujem. Koliko sam razbijenih čaša i praznih omota čokolade sakrila “da ne vidi mama”.

Koliko sam samo likova iz bajki odglumila, svaku princezu dočarala i jedan te isti crtani po 10 puta pogledala.

Nisam ni primetila kada si naučila da baš maskara ide na trepavice.Znaš li da sam ti svaku loknu po bezbroj puta poljubila i u tvojim plavim očima još više puta sakrila. Samu sebe sam zaticala kako te gledam satima dok spavaš i samoj sebi sam govorila da sam luda.

Ti si me naučila da umesto “dobro jutro”, mnogo bolje zvuči “volim te”.

I onu “nestalu” haljinu, znaš ti koju, i onaj slomljeni puder, još uvijek se praviš da ne znaš koji, i onu isflekanu novu majicu, nema veze koju; zaboravila sam. Zaboravila sam jer je mnogo važnija, tako nebesko važnija, ona tvoja čestitka za moj rođendan sa pomešanom ćirilicom, latinicom i brojevima.

Važnije su i one bijele rade koje si brala celo jutro “da me iznenadiš”. Važnije je i ono kad sediš satima pored mene dok učim, i još važnije “nema veze” kada padnem.

Važnije je i ono kada se trudiš da namestiš kosu baš isto kao ja. I onaj osmeh kada ti kažu da si mala Neda i da ni moje dete neće ličiti na mene koliko ti. Važnije mi je i ono pitanje da li i koliko te volim. A i sama znaš odgovor.

Koliko si samo ispratila mojih spakovanih kofera. Koliko puta si spustila pogled jer znaš da ne možeš sa mnom. Koliko puta si me naterala očima, bez ijedne reči da se vratim ranije.
Koliko puta si me dočekala. Koliko puta si na najmanju čokoladicu govorila svima da imaš najbolju tetku na svetu.

Ti si moj razlog. Ti si moja celina. Zbog tebe dišem drugačije. Zbog tebe sam bolja. Zbog tebe hoću da stignem i postignem sve. Hoću, jer znam da me gledaš i ponavljaš. Zbog tebe ne kasnim kući jer znam da me ti čekaš. U tebe se kunem i tebe mi ne diraju.

Mala Nedo, moja velika Milice.
“Ista sam ti!”

Koliko puta si prekinula ovim rečima moj beskrajno dugačak monolog objašnjavanja tvoje male, sad već bezazlene greške. I stvarno. Ista si. A ja znam sebe. I znam da ti bespotrebno pričam. Shvatićeš sama.

Ovaj tekst nikada neće imati kraj. Ovaj tekst nikada neću završiti i ne čekajte nešto što će vas dirnuti ili pokrenuti. Ovaj tekst je samo moj. I njen.

I zato, neplanirano, u ovaj tekst ću ubaciti samo još jednu fenomenalnu rečenicu koju sam čula prije par sekundi od ovog nepresušnog izvora informacija i ljubavi.. TETKA, JA SAM SAMO MALO BOLJA VERZIJA TEBE!I jesi.

Lola