Svi bar jednom izgubimo u igri „ima vremena“

Zašto mislimo ako sad nemamo vremena da ćemo ga kasnije imati?

Marko je gledao kroz prozor autobusa, jer ga je pogled na ljude sa maskama umarao. Sanja to, naravno, nije razumela, kao ni to što jednom nedeljno ipak mora da se pojavi na poslu. „Kakva ti je to firma? Svi normalni ljudi rade od kuće!“ Pritom je pod „svi normalni“ mislila na sebe i svoje prepotentne kolege. Nikad nije mnogo mario za Sanjino društvo s posla, delovali su mu kao grupa istripovane dece koja je konačno počela da zarađuje pa troši svoje novce na odeću i spravice. Kao da ih život, posao ni škola nisu promenili, samo su im se igračke promenile. Jednom je probao da se našali na taj račun, kada se Sanjina koleginica i drugarica hvalila novim telefonom, ali su ga njihovi zabezeknuti pogledi naterali da zastane u pola rečenice i izgubi se iz sobe.

Tog jutra je ostavio Sanju na Viber video četu sa istom tom devojkom, koja se plačnim glasom žalila što joj zbog korone propada uplaćeno letovanje.

– Ali Sanja, kakav je to hotel na Krfu bio, da znaš? Muka mi je od svega, majke mi!

I Marku se smučilo od prenemaganja.

Autobus se spuštao ka Autokomandi i uskoro je trebalo da izađe i ispešači par minuta do kancelarije. Na stanici su ljudi stajali na dva metra razdaljine, zagledani nekud, nije ni on sam znao gde. Tek na trenutak, u misli mu se vratila ista ta stanica nekih osam devet godina ranije, kad je još studirao i žurio na ispit. Ljudi su stajali tik jedni uz druge, kao i uvek kad bi autobus pristizao na stanicu. Svi su želeli da uđu prvi. Tad je u masi nepoznatih lica ugledao jedno poznato, oduvek drago.

– Majo! – viknuo je.

Njeno lice je zasvetlelo, kao kad vidiš prijatelja posle dužeg vremena i na mestu na kom ne očekuješ.

– Ej!

– Ulaziš? – upitao je.

– Ne. Čekam bus za Niš. Idem kući. Ali vidimo se sutra, da?

Marko je znao da je pročitala razočaranje na njegovom licu.

– Ne, imam ispit. – odmahnuo je glavom. Razočarenje se preslikalo s njegovog lica na njeno. – Srećan put! – vrata busa su se zatvorila uz škripu. Maja je samo mahnula sa poluosmehom.

Preplavio ga je čudni osećaj da propušta nešto bitno. Sutra veče je bila peta godišnjica mature i on se nedeljama unazad smejao svakoj objavi na Fejsbuk grupi gde se cela gimnazija dogovarala u kom restoranu će slaviti, koji bend će svirati, da li treba kupiti neki prigodan poklon za razredne starešine.

– Što bih išao? Koga da vidim? Svi ti ljudi su na Fejsbuku, svakog dana mi iskaču sa svojim ispitima, letovanjima, noćnim provodom. Šta je moglo da nam se desi, na kraju krajeva, za pet godina?! – rekao je drugu iz srednje.

– Pa, bre, Mare, šta ima veze? Idemo malo da se zezamo!

– Ima vremena. Doći ću za desetu godišnjicu.

Zbog Maje na stanici dan pre proslave, po prvi put se zapitao da l’ nije pogrešio. Samo njih dvoje iz celog odeljenja su došli iz Niša u Beograd da studiraju i svaki put kad bi se sreli on bi mislio: treba češće da se viđamo, ne samo da se srećemo, al’ nekako bi se sva ta razmišljanja završavala sa „ima vremena“.

Pogledao je još jednom po autobusu i umesto lica video je samo izgubljene oči i masku.

***
Ima vremena, otići ćeš kod tetke na taj ručak što te zove nedeljama. Ima vremena, pozvaćeš majku sutra uveče. Ima vremena, popićemo pivo drugi put. Ima vremena, otići ću u Rim sledeće godine.

Marku je delovalo stalno da „ima vremena“, a to što je imao trošilo se i osipalo u gradskom prevozu, prvo u amfiteatrima, pa onda u kancelariji, supermarketima i na Internetu.

– Jaoj, znaš da je jadna Ivana morala da otkaže letovanje? Sreća pa mi nismo uplatili. Samo da prođe ova korona. Ima vremena, putovaćemo. Kako je u gradu, je l’ ljudi nose maske? Je l’ si svratio po hleb? – Sanja je rafalno izbacivala pitanja gledajući u ekran kad je ušao u stan.

– Idem do kupatila. – rekao je tiho.

U ogledalu ga je čekao čovek: tri sede iznad levog uha. Podočnjaci od celodnevnog gledanja u ekran. Jedna misao: nema vremena.

– Zar ne misliš da svi bar jednom ne izgubimo u igri „ima vremena“? – upitao je Sanju kad je ušao u sobu.

– Molim? Večera ti je na stolu, ja sam jela.

– Sanja?

– Molim?

– Je l’ si čula šta sam te pitao?

– E, moram da završim ovu tabelu. Je l’ može to da sačeka?

– Ne može.

Tek tad ga je pogledala.

– Šta se dešava?

– Jedna moja drugarica iz srednje je pozitivna na COVID. Danas sam saznao. Isto, jedan komšija tamo kod mojih je umro prošle nedelje. Umro mi je omiljeni profesor iz srednje.

– Žao mi je, Marko.

– Nama u stvari treba da bude žao što više nikad ništa neće biti isto.

– Šta neće biti isto? Ako te brine korona, proći će to. Sledeće godine, ili kad već, ali proći će.

– Mene više brine vreme. Jer prolazi, a mi se varamo kako ga imamo dovoljno. Sad… Sad je više nego jasno da se ne grlimo dovoljno.

– Ali Marko…

– Ne mislim se grliti usred pandemije, nego ti baš to kažem: nismo se dovoljno grlili pre ovoga. Što nismo pre tri sedmice otišli kod moje tetke na onaj nedeljni ručak? Ili kod tvojih na salaš prošlog leta? Što smo letos samo triput vozili bajs po Adi?

– Pa, nismo…

– Nismo imali vremena. To hoćeš da kažeš? Zašto mislimo ako sad nemamo vremena da ćemo ga kasnije imati? Toliko toga želimo, ti si non stop dostupna na tom računaru, pište nam telefoni, film ne možemo da pogledamo bez skrolovanja po Instagramu kad su reklame… Od tolike želje da svuda budemo prisutni, da ništa ne propustimo mi u stvari propuštamo sve. Ne mršti se i ne iznenađuj sada. Znaš da je tako. Kad smo izašli s prijateljima? Kad si zvala sestru u goste? Znam, sad ćeš da kažeš…

– Ne znaš šta ću sad da kažem. Da l’ stvarno kukaš nad ljudskom prolaznošću? Šta si ti, Gilgameš, glupi Šekspir?! Samo sam čekala kad će samoizolacija da te spuca u glavu. Je l’ si gledao vesti? Je l’ znaš šta se dešava u svetu stvarno?!

– Je l’ važno? Mi na to ne možemo uticati, to je očigledno.

– Možda ne možemo, ali znam šta možemo. Možemo da radimo i da čekamo da sve prođe.

– Vidiš, u tome je razlika između nas. Tebe brine ekonomija, hoćemo li moći na more, kad ćeš moći u tržni centar bez maske, a ja…

– Šta ti? Ti brineš o sudbini čovečanstva, pa si bitniji od mene?

– Je l’ se stvarno svađamo oko ovoga?

– Ja ne smem ni početi da mislim o tome da li imamo vremena i kad ću videti moje, je l’ znaš? Lakše mi je da slušam kako se Ivana žali zbog propalog letovanja nego mamu kako je tog popodneva umesila moju omiljenu štrudlu i kako bi volela da dođemo. Pući će mi srce, zar ne shvataš? Ja moram da lažem sebe da ima vremena.

– Ne moraš. Zašto da se lažemo? Hajde da se probudimo ili ćemo propustiti sve što je važno.

– Šta si rekao kad si ušao: svi izgubimo jednom u igri „ima vremena“?

– Je l’ nam dosta toga?

– Dosta je.

– Idemo na salaš?

– Prvo da večeramo zajedno.

– Zar nisi jela?

– Mogu da ti pravim društvo.

– A posao, tabela?

– Ima vremena.

Lola/Srbijanka Stanković