Neko mora ostati

Imam četrdeset godina, upola godina staža, malo manje od toga godina roditeljstva, bezbroj cvetića i zakrpa na duši, raskinutih i sastavljenih dana, nekoliko pravih prijatelja, gomilu knjiga i fotografija, nekoliko pari vredne obuće, gomilu potrebne i nepotrebne garderobe, šminku prosečne žene…

Još posedujem nameštaj kupljen kreditom, stan i auto kupljene prodajom nasledstva, tri odlaska na more i dva odlaska u inostransvo.

Posedujem nekoliko diploma, o položenom kursu za neplivače, učestvovanju na radnoj akciji, nekoliko njih za napisane pesme i one čuvene za odličan uspeh i vladanje.

Odrastala sam svuda po malo, u prečniku od dvadesetak kilometara.

Kad pričam o svom detinjstvu, kao da pričam priču iz neke daleke zemlje. Znam šta je školski obrazovni program, zimski bioskop i ko je Branko Kockica. Gledala sam Mandine emisije i uzalud pokušavala da dobijem vezu i samo pozdravim sve u studiju. Bilo je mnogo dece sa istom željom.

Gledala sam emisiju “Opstanak”, raspuste provodila kod bake i deke na selu, skupljala svice , skupljala seno, puževe, gazila bosa po vodi. Srećom, bila sam savremenik crtanog filma u 19 i 15, radovala se kad im se valjda omakne, pa puste dva. Duško Dugouško, Pera detlić, pas Draguljče, Štrumfovi, Lale gator i još neki su likovi mog detinjstva.

Svašta je stalo u ovih mojih četrdeset godina. Godine inflacije, trpljenje, čekanje, tuge, brige, neizvesnosti, čekanje u redu za cigarete, ulje, raspad jedne velike države, dnevnik krvoprolića koji su moje dečije oči sa strahom pratile… onda i jedan rat, u kom su nama običnim smrtnicima ruke bile vezane, u kom smo mogli da računamo samo na Božiju milost, jer taj rat je sličan bio ruletu.

Ne znam kako, ali plivala sam.

U danima kad je bilo najteže govorila sam sebi da je problem tu i ja sam tu i nikako ne mogu pobeći. Ili ću ga rešiti ili će se sam rešiti, al moram da plivam.

O da, bilo je i lepih dana. Najviše sa dragim ljudima, roditeljima, sestrom, prijateljima, porodicom. Bilo je dana kad sam volela što sam tu i što su tu. Bilo je rođendana, slavlja, pesme, osmeha, svega je bilo.

Danas me pitaju zašto ne idem. Negde što dalje, jer ova zemlja je razočaranje.

Za mene zemlja nisu političke stranke, ni pojedinci, ni negativci, ni biznismeni, nalogodavci, bahati ljudi, pevačice, zabavljači, lažni moralisti, propagandisti…

Moja zemlja su prelepi predeli, planine, reke, mirisne biljke, dobri i srdačni ljudi, ima ih još uvek, mada se ređe sreću. Želim još da ih upoznam. Da slikom pošaljem razglednice svima onima koji su nažalost morali otići. Neko je morao, neko je mogao i smogao snage, ja nekako nisam.

Imam četrdeset godina i veliku želju da imam mir, da slušam ptice i pregazim sve livade i planine Srbije. Šta je ona meni i vama kriva? Baš ništa. Krivi su nam ljudi… što smo se rasuli po celom svetu, tražeći to zrno boljeg i lepšeg života.

Svako je zacrtao neki svoj put. Nekom je tamo u belom svetu bolje i neka je. Ja ću ostati ovde, da sa nekolicinom čekam sve njihove dolaske i ispraćam ih ponovo sa našeg zajedničkog praga. Neko mora ostati da raspiruje svetlo i gasi mrak. Neko mora ostati da čuva ovo naše mesto pod Suncem.

Piše: fotopisija.com