Sin je umro i ostavio veliku plavu mrlju na tepihu: 14 godina kasnije majka je shvatila što je to značilo

Kada ste mama vrlo lako je biti uhvaćen u svakodnevne frustracije. Čišćenje pahuljica sa kontrolne ploče, brisanje tragova masnih bojica sa zidova, ribanje mrlja od tinte sa tepiha te završavanje tjestenine i sira u kojima je LEGO kockica u koju ste upravo zagazili (za dvostruki užitak) – sve to može dovesti do velike frustracije.

Stoga je zadnje što bismo očekivali to da će mrlja koja se ne može oprati sa tepiha i koja je plave boje izmamiti suze radosnice, ali 14 godina nakon smrti sina Heather Duckworth- Jacoba, ali upravo se to dogodilo.

U objavi koju je Heather stavila na Facebook pod naslovom „Plava mrlja“, Heather nas sve upućuje da iskažemo zahvalnost za one stvari u životu koje zaista vrede i da uvidimo one koje ne vrede. Pročitajte u nastavku ovu poruku i pobrinite se da dok ju čitate pored sebe imate kutiju s rupčićima.

Plava mrlja
Prošle večeri ribala sam neku sluz koju je moja kćer donela odnekud. Imamo ponekad problem sa sluzi u našoj kući jer ona ostavlja lepljiv nered. Moja kći je počistila većinu, a ja sam čistila onaj deo koji je bio čvrsto zalepljen i već me polako počeo živcirati taj nered. Izgledalo je kao da je sluz posvuda. I u tome trenutku sam se prisetila još jedne situacije kada sam isto tako čistila veliki nered. To se dogodilo pre puno godina i sećanja su počela navirati…

Pre 14 godina…

Bližilo se vreme spavanja. Bili smo tako blizu. Bila sam iscrpljena, bila sam prljava i bilo mi je vruće. Zahvaljujući trojcima i njihovom 4-godišnjem bratu kod nas je uvek bilo burno i zauzeto. Imala sam jako malo vremena za sebe i verovatno je prošlo četiri dana otkako sam se poslednji put istuširala. Svakoga trenutka svoga života brinula sam se za njihove potrebe i uprkos tomu što sam bila u potpunosti iscrpljena, ne bih želela da je drugačije. Moje ruke su bile ispunjene, ali je isto tako bilo i moje srce.

Foto: Facebook
Upravo smo završili s noćnim ritualom večeranja i kupanja. Okupila sam svoje dečke u igraonicu kako bi se igrali nekoliko minuta pre odlaska na spavanje. Neke pesme su svirale na radiju, svi su plesali, pevali i igrali se svojim igračkama. Brzo sam pospremala igračke jer sam želela da moji dečki što pre odu u krevet kako bih se na brzinu mogla istuširati. Tada sam u jednome trenutku čula kako jedan od dečaka govori ”oh ne”.

Okrenula sam se baš u trenutku da vidim kako je penkalo eksplodiralo u ruci jednog od mojih dečaka i kako se plava tinta širila po celome tepihu. On je, videvši kako tinta prska po njegovoj čistoj pidžami, radosno uskliknuo. Bila sam zaprepaštena kada sam videla plave mrlje koje su zaprljale naš novi tepih. Brzo sam dozvala muža, koji je tada prao suđe, neka dođe i neka mi pomogne. U sekundi sam se uzrujala, uzela sam sina i odnela ga u kupatilo kako bih ga oprala dok je moj muž počeo ribati plave mrlje sa tepiha.

Bila sam toliko uzrujana da su mi suze počele curiti. Bila sam premorena. I ljuta. Ono, baš, baš ljuta. Nisam bila ljuta na svoga sina (koji je bio plav poput Štrumfa), već sam bila ljuta na sebe jer sam ostavila penkalo u dosegu deteta. U ovoj kući smo živeli šest meseci, a tepih je već bio upropašten.

Te smo večeri ribali tu mrlju sat vremena i nismo je mogli očistiti.

Idućega dana pozvali smo čistače tepiha koji su tepih čistili posebnim sredstvima, no mrlja je i dalje ostala. Osećala sam kao da me, onako svetla i plava, gleda.

Svaki puta kada bih pogledala u tu mrlju osećala bih se razočarano. Bila je ružna i sušta suprotnost našeg tepiha. Bez obzira na to što učinili ta mrlja je ostajala. Ta mrlja me činila razočaranom i posramljenom. Ljutila me je i uzrokovala da se osećam kao loša majka jer sam ostavila penkalo da bude u dosegu deteta. Ta plava mrlja je bila jedna velika negativnost u mome životu. I mrzila sam je.

Idućeg meseca mom slatkom sinu, koji je celi tepih zaprljao plavom tintom, je dijagnostifikovan rak. Dve godine kasnije je umro.

Moj sin je umro, a plava mrlja? Bila je još uvek onde i stalno me podsećala na moga sina. Ona je bila stalan podsetnik na nešto što je bilo toliko nevažno… nešto što je bilo nevažno u samome životu.

Ta plava mrlja bila je podsetnik na to da je život neuredan, ali da ga se isplati živjeti. Stalan podsetnik na to da se ne trebamo brinuti oko malenih stvari. Stalan podsetnik na to da nisu ”stvar” te koje su važne, već ljudi. Stalan podsetnik na to da se nesreće događaju. Stalan podsetnik na to da trebamo pustiti nevažne stvari i da se čvrsto trebamo držati za ono što je uistinu važno.

Tokom godina ta mrlja nije niti malo izbledela. Lepo se isticala na našem tamnom tepihu. Dobro smo je prekrili nameštajem, ali svaki puta kada bih pomaknula nameštaj kako bih očistila ispod, ta mrlja bi bila onde i kao da je zurila u mene. Svaki puta kada bih je ugledala oduzimala mi je dah i podsećala me na gubitak.

Ta mrlja koja me je znala rasplakati sada čini to da budem Bogu zahvalna na svim tim uspomenama.

Ona me podseća na to da je život prljav. Biti će mrlje na kuhinjskom podu. Voda zlatne ribice koja je prolivena po celome automobilu. Prozori razbijeni bejzbolskim lopticama. Košare za veš prepune, kao i suđe koje preplavljuje sudoper. Otisci prstiju na staklenim vratima i masne bojice po celome stolu. I biće plavih mrlja na potpuno novom tepihu.

Ali ti neredi? Oni će nastati kada živimo, volimo, rastemo i kada učimo. Mrlje nas uče zahvalnosti. One su u stvari zamaskirani blagoslovi.

I znate što?

Želela bih imati milion plavih mrlja na svome tepihu ako bi to značilo da ću imati još jedan dan sa svojim sinom.

Novi život