Koliko je onih žena koje negde idu samo i kada se njemu ide

Skrolam tako besciljno kroz društvene mreže često. Vrlo često i ne primetim šta piše niti čitam.

No, pažnju mi privlači objava na engleskom koja kaže „da možemo zahvaliti feministkinjama ako možemo da nosimo pantalone i koristimo kontracepcijske pilule“. Ironija sudbine ispod vest sa portala koji pratim „Polio suprugu benzinom i zapalio“.

Polio. Suprugu. Benzinom. I zapalio.

U glavi mi je nevoljno i nepozvano slika žene kako gori.

Da stvar bude gora to je uradio njen suprug.

Da stvar bude gora šta smo mi kao društvo učinili. Da li se iko nešto specijalno bavio tim slučajem, osim policije čiji je to posao. Da li je javno osudio.

Zgrozili smo se. Slegli ramenima. I nastavili dalje sa svojim životima.

Neki su sigurno krajičkom svesti pomislili da je to nečim zaslužila. Jer žena na Balkanu je „zaslužila“ puno toga.

Možda su se feministkinje izborile da mi nosimo pantalone i glasamo, da koristimo kontracepcijske pilule, ali koliko je onih žena koje „moraju“ da rađaju da bi ispunile svoju ulogu žene i zadržale pored sebe muškarca kojeg vole. Koliko je onih koje moraju da rode „muško“. Koje moraju da serviraju, podgriju, sklone, ručak za svog gospodara. Koliko je onih koje moraju da „predaju“ svoje zarađene plate i opravdaju svaki dinar koji su potrošile.

Koliko je onih žena koje negde idu samo i kada se njemu ide.

Koliko je onih žena koje nikad nisu izvedene na večeru.

Koliko je onih koje nikada nisu dobile poklon. Pa ni karanfil za 8. mart.

Koliko je onih koje nikada nisu čule volim te.

I koliko je onih koje misle da je to normalan život koji treba žive.

Šta mi kao društvo govorimo tim ženama. Kako ih mi kao društvo štitimo. Šta mi kao žene radimo da kažemo svojim drugaricama NEMOJ. NE VALJA.

Od malena nas uče da je žena jedino kompletna i ostvarena ako je žena. I majka. Ako ima supruga i dete, po mogućnosti sina. Onoj sa kćerkama će se uvek naći neka zamerka. Nije to dovoljno dobro. Trebala bi sebi da rodi. Sina. I njemu naravno.

Postoje neke žene koje su srećne i voljene supruge. I majke.Koje su rodile dete onda kada su one to želele, muškarcu koji je to istinski želeo. One koje su voljene. I pažene. Nažalost, ne dešava se često.

Dok god kao društvo ne stanemo iza svake žene i devojčice. Dok god kao društvo ne prestanemo da mislimo čime je neko „zaslužio“ da bude udaren, zlostavljan, i na bilo koji način verbalno ili fizički obezvređen, žene će da trpe. Radi mira. Sigurnosti. I kako bi stale u kalup koji smo mi za njih oblikovali.

Da li je ijedno društvo ili organizacija javno izašla i osudila čin u kojem neko vlastitu ženu polije benzinom i zapali. Jedan portal je to formulisao kao LJUBOMORNI SUPRUG. Ahaaaa, ljubomora, sad nam je malo lakše da svarimo. Jesmo li mi JEBENO normalni?

O tim oblicima „ljubomore“ kojim pravdamo sve i svašta što muškarci rade pojedinim ženama bi se moglo pisati danima. „Uslikaj se kad legneš da spavaš“, „Uslikaj drugaricu da je vidim“, „S kim ideš na kafu“, „Idem i ja s tobom“, „Ne možeš obući tu suknju“, „Ta haljina je preuska“, tako to počne. Nažalost postoje neke žene kojima je to simpatično. Kojima je ta posesivnost odraz neke ljubavi.

Žena se voli nežno.

Žena se voli pažljivo.

Žena se pored sebe zadržava ljubavlju i pažnjom, a ne pretnjama.

Žena treba da bude tvoj partner i drug, tvoj plus jedan i dva i pet, isto kao i ti njen. Žena se voli tako da ona sama nikada ne poželi da ode od muškarca, a ne da je pored njega jer NE SME da ode.

Sticajem okolnosti živela sam život u kojem nije bilo muškarca u kući kao supruga, oca i autoriteta.

Videla sam da je takav život i te kako moguć. Nije bilo muškarca. Ni partnera. Ni nekog drugog, ni zamenskog.

Bila je žena koja se borila sama. Naučena sam da u životu trebam muškarca koji će unaprediti moj život. Koji će mi pomoći. Sa kojim će biti bolje i lakše. Nikako onog koji bi me vukao nazad i bio kamen oko vrata.

Hajde da o tome malo više govorimo i učimo neke žene i devojčice.

Jelena Despot/Lola