Realno, ne verujem

Sedele su na stepenicama ispred zgrade. Prosek godina – dvanaest. Prošla je pored njih, osmehnula se i rekla “zdravo“. Nisu joj odgovorile, samo se začuo onaj pomalo hinjski kikot. Ubrzala je korak i nestala u ulazu. Brate, jel’ ona kapira da neću da joj se javim, zapitala se prva. Pa brate, ne verujem, dočekala je druga. Realno, ona je četvrakinja.

Tu me nešto stislo, kunem se. Evo, tačno tu, u grlu. Svaka moja misao bila je s njom. Mogla sam da zamislim kako crveni u sebi dok žurno poziva lift, kako utrčava u kuću, sklanja pogled od majke, govori “nije mi ništa“ i ulaže poslednji atom svoje male snage da ne zaplače… Mogla sam da zamislim kako dugo posle toga leži u svojoj sobi, grli svog plišanog druga i pita se zašto je ne vole, gde je pogrešila i šta to, na pravdi Boga, ne radi dobro..?

Poželela sam da mogu nekako da je utešim, da zaustavim odron i to malo samopouzdanja, da sprečim sve ono do čega će dovesti jedan takav zao, nepromišljen gest… Da kažem – hej, mrvo, ne sekiraj mi se, one su obične šmizle. Ne zaslužuju da im se javiš. Glavu gore, biće toga još koliko voliš, život je pun namazanih igrača i sudija koji nikad ne sviraju faul.

Poželela sam da se vratim kod one dve, ili bar stanem pred ceo ovaj nakaradni svet, da kažem – helou… jel’ se čujemo… alo vi veliki, moćni, popularni, super uspešni, pazi sad: niste sami. Ima i drugih. Drugačijih. Da dignem uvis veliki, najveći transparent na kom piše “Pravda za male“.

Pravda za male, tako je. Pravda za sve prvake, drugake, trećake. Sve one manje od vas. One nevidljive. Usput zgažene. Kolateralne štete svih vaših sujeta. One čije ruke ostanu da lebde u vazduhu. Na čije poruke ne odgovarate. One čijim se greškama, tako iskompleksirani, smejete. One koje zadirkujete (oh, kako lepa reč za iživljavanje, jel’ da..?).

Poželela sam da kažem – pravda za one koji se uznemire pri samoj pomisli na vas i čiji se mali stomačići zgrče poput pesnica na pomen ponedeljka ili početka školske godine. Pravda za one čiji rančevi “slučajno“ završe na podu, i za čiju kosu žvake neobično lako prijanjaju. Pravda za one preko čijih leđa postajete snažni, veliki u očima drugih. Pravda za one koje povređujete i kojima želite da se, iz nekog, samo vama znanog razloga, svetite. Za one koje prozivate u društvu, one kojima ispod klupe pišete poruke pune zlobe i pakosti.

Pravda za one koje je neko odgajao potpuno suprotno svetu u kome živimo. Neko ko ne ume drugačije jer je i sam tako odgajan. Neko ko je i sam sedeo sam u poslednjoj klupi. Neko koga nikad nisu birali za predsednike odelenjske zajednice. Čak ni za arjačkinje. I koga bi na fizičkom lopta uvek spucala u glavu. Sasvim “slučajno“, onako u prolazu.

Pravda za one koji su učeni da budu dobri drugovi, da dele užinu, list iz sredine i belu temperu. Da ne tužakaju i da se ne šlihtaju. One koji od kuće idu s čvrstom namerom da nikog ne povrede, da svakom budu potaman. One koji hodaju pogleda uprtog u zemlju zbog bojazni da nekog ne zgaze. One koji se lako rasplaču nad svakom nepravdom. Pravda za one koje niko ne poziva na rođendane. One – same na velikom odmoru. One sa kojima niko ne sedi u klupi. One u čijem prisustvu šapućete i pravite se da ne postoje. Pravda za one koje ovaj svet boli. One za koje vas nije briga. I kojima nikada niste rekli ni zdravo.

Niste vi krivi. Krivi su oni od kojih ste učili. Oni koji vas čekaju kod kuće, tako sigurni u sebe, tako samodovoljni i samodopadljivi, ubeđeni da rade pravu stvar i da na ovom svetu nema mesta za slabe, vaspitane, empatične, kakve god.

Krivi su oni koji su od vas, uzdužnom ćelijskom deobom, napravili mala asocijalna stvorenja, proste jednoćelijske parazitske organizme, tek čovekolika bića s vakuolom umesto želuca. Krivi su oni koji i sami ne umeju da prežive drugačije nego na račun nekog drugog, suviše dobrog, da bi se branio.

Zato, devojčice drage, deco moja, sledeći put kada od nekog tek tako okrenete glavu ili ga nazovete glupim, nesposobnim ili kako već, kada mu prišijete tu “roba s greškom“ etiketu, pomislite da će se, jednog dana, a možda i pre, sasvim sigurno pojaviti neko ko je pametniji, lepši ili ako ništa drugo – stariji od vas. I brate, ono kao, neće hteti da vam se javi. Realno, verujte mi.

Znam šta pričam.

Tekst: Daniela Bakić

Izvor: Duda