U vrtić se ne ide da bi se pokazali nova garderoba i skupa igračka

Kada dete ide u vrtić i ako je elegantno pri tome obučeno, kao da je krenulo u pozorište, mislite li da je prirodno da mu šaljete poruke tipa, pazi da se ne isprljaš, budi pažljiv dok jedeš, to su ti nove stvari.

Vrtić, kao druga kuća, drugi dom, sigurnost. Je li vam to, ako ne prva, onda jedna od asocijacija na boravak u istom? Jer, ako nije, čak ni u najavi, razmislite da li uopšte želite da vaše dete bude deo kolektiva?

Musavi, prljavi, umazani, lepljivi, a zaaaadovoljni dečji osmesi i pune duše sreće, radoznale oči, otkrivalice. To bi trebalo da je esencijalno osećanje i prva potreba deteta pri pomisli na vrtić. Da zna da je u vrtiću dobro došlo, da će ga tamo dočekati sa osmehom i zagrljajem i dati mu na važnosti. Da zna da će moći da istražuje, saznaje, druži se, iznad svega. Ako svega toga, dragi roditelji, nema u vašem srcu, zaobiđite vrtić, a ako vam je vrtić, što često čujem, nužno zlo, pokušajte u sebi da pronađete mesta za pomenute osećaje i doživljaje.

Kada dete ide u vrtić i ako je elegantno pri tome obučeno, kao da je krenulo u pozorište, mislite li da je prirodno da mu šaljete poruke tipa, pazi da se ne isprljaš, budi pažljiv dok jedeš, to su ti nove stvari. Ili je možda prirodnije, provedi prijatan dan sa drugarima, volim te, dolazim čim završim s poslom i onda snažan zagrljaj. Ima mnogo dece lepo obučene, koja ne znaju da se igraju, zagledaju svoju garderobu i kao svetinju čuvaju igračku od par hiljada dinara, jer je imperativ da je vrate kući čitavu. Ko uživa u toj garderobi i igračkama, dete ili roditelj? Ima dece koja toliko kasno ležu, a onda mimo pravila kasno dolaze u vrtić, pa, po prirodi stvari ne mogu da spavaju kada ostala deca to čine, ili bar ne remete drugu decu. Mislite li da je tom i takvom roditelju bitna grupa i pravila iste? Samo taj roditelj ima dete-boga i samo su njegove potrebe važne. O, kako se brzo preokrenu te stvari upravo protiv tog roditelja, jer ako dete kao malo nije naučilo za granicu i poštovanja pravila, kao starije će izazivati određene nepoželjne situacije u školi, napolju i naravno u kući. Na žalost, roditelj o tome ne razmišlja, a onda, po nepisanom pravilu, okrivljuje sve druge, sistem, društvo, školstvo, lakše mu je tako nego da se suoči sa sobom i nadljudskim naporima, ako treba, krene da ispravlja grešku. Svaka je popravka bolja, onda zanemarivnja problema ili prebacivanja krivice.

Dalje, šta znače pitanja upućena detetu, bilo pred prisustvom vaspitača, bilo nasamo, pri prvom susretu, nakon boravka u vrtiću, kao što su, je li te neko dirao, kaži mami, opet si se isprljao, ljubavi, pa šta ti je, ko te je naljutio? A dete veselo, na primer. Je li bolje to ili opet snažan zagrljaj, uz komentar, jedva sam čekao da te vidim, kakav je bio tvoj dan u vrtiću, šta ti se danas najviše dopalo? Veoma često roitelj samo pita, je li jeo, spavao, ne i da li se smejao, koja mu je igra prijala, o, nešto ste danas bojili, je li to moj umetnik zato danas tako slatko umrljan? A tek padanje u nesvest, jer to mali bog nikada ne radi, ako njega ili nju neko udari, ogrebe, padne ili najgore ugrize. Pa i vaše dete ume da čini, ako ne iste, onda slične nestašluke, jer je dete, a nestašluci idu uz taj pojam, neraskidivo su vezani, ako detetu dozvolite da bude dete.

Svi roditelji dobro znaju da su grupe, u kojima njihova deca borave – brojne, tridesetoro i više dece. Dobijaju i jasna uputstva šta je prikladna odeća za vrtić, komad nečega koji dete neće sputavati, već će u njemu moći da se valja, ako ima prilike za to, puzi, sedi na podu i naravno lako obuče i svuče. Zna se i da je poželjno ne nositi skupocene igračke, ako vam je već do njih mnogo stalo, jer deca u igri mogu i da pokvare iste. Igraju se, a i dele, zašto bi inače doneli igračku, ako će je sve vreme grčevito stezati? Dete je deo grupe, a u grupi se i drugoj deci dozvoljava da vide ili dodirnu igračku, a uloga vaspitača, gde je mnogo dece, jeste da vodi računa o deci, da brine o njima, uči ih prvim elementarnim stvarima i mnogo se igra sa njima. Suvišno je i spominjati da nema ni vremena, ni prostora za nadgledanje dečjih igračaka, šnala, gumica. Koga vi želite da vaspitač, a pod tim mislim isključivo na onog vaspitača koji voli svoj posao i nadasve decu sa kojom radi, podučava i čuva u vašem odsustvu, dete ili predmete?

Volite i uvažavajte svoje dete i njegove prirodne potrebe, to je vaše pravo i obaveza. Probajte da volite i mesto gde ono provodi dosta vremena, dok vi zarađujete za život. Izbegavajte ulogu lovca na greške, jer tako i sami gajite budućeg lovca. Radujte se, smejte se sa detetom, igrajte se što više možete, umesto da ste za kompjuterom ili pred tv ekranom. Nikada neviniju i jasniju sliku o svom detetu nećete imati, uživajte u plodu vaše ljubavi. Onda znate da radite dobru stvar, gajite srećno i zadovoljno dete, koje će umeti da voli i ceni sebe i svet koji ga okružuje. I uvek, uvek, poštujte pravila, postavljajte jasne granice, na taj način učite svoje dete da, kada odraste, ume i samo da prepozna i razlikuje dobro od rđavog.