Jednostavno, prestani da kuvaš taj ručak!

Zdravo samoj sebi, kravo matora. Imaš 37 godina.

Godinama već dokazuješ, a da nisi ni postavila hipotezu koja bi jednu takvu žrtvu opravdala

– da je moguće tandrčiti život i ređati tuširanja i ždranja, a žvakati jedno isto pitanje skoro 10 godina, iznova sa novim navalama stare strasti.

Skoro da me je sramota. Al sramota je teška reč, te neka bude blam. Blam me je svakako.

Hoćete li prestati, gospođo K, da prazninu ispunjavate istim rečima?

To je kao da se iznova kuva ručak koji niko ne jede.

Potpuno je besmisleno, a neki materijal se troši.

I dani. I elastičnost kože. I volja. I struja.

A bora među obrvama sve vidljivija. (Dete je počelo da mi je crta na školskim radovima, u bloku broj 4!)

Dakle, baci te sastojke! Zaboravi na recept!

Jednostavno, prestani da kuvaš taj ručak!

Odavno si saznala da nije ukusan.

Mislim da ova „veza“ nije imala ni 2 meseca starosti kada je prvi put uložen prigovor tišine. Nezainteresovanosti. Odsustva razmene. Drugačijih senzibiliteta.

Prođe odonda duuuuuuugih 9 godina.

A vi, gospođo, žvaćete. Parafrazirate. Razvijate fobije i kompulsije, u dosadi, iskrenoj, nepatvorenoj dosadi neostvarene veze i nedostatku zadovoljavajućeg odgovora na pitanje: ČUJEŠ LI ME OSOBO, o osobo koju sam izabrala da sa njom razmenim genetski materijal, da uz nju provodim svoje divne godine i ni jednu drugu ne pipam…

ČUJEŠ LI, i ČUJEŠ LI MENE?

Jer vas, gospođo, odgovor: “NE”, nije zadovoljio. A imali ste ga još daaaaaaaavnih dana.

„….Ma ima da me čuješ ili da te nema.“ na taj princip je ličilo moje ponašanje…

Može li se reći posle 10 godina ?

Ima li se sada prava?

Hajde da probam.

Konsekutivna analiza jednog subjekta, podvrgnutog različitim vrstama stimuliacija, dovela nas je do zaključka, dana 11.1.2020 godine, tačno 9 godina i 6 meseci i 27 dana od početka istraživanja, da ljudima kojima stvaranje i razmena apstraktnog i misaonog sadržaja nije bliska – nikada i ne postaje bliska.

Bez obzira na raznovrsnost metodologije za razvijanje bliskosti te i potpuno nestajanje iste (takozvana tehnika „Ok, odustajem“ /dok je u stvari samo kobajagi).

Zaključak je : NEMA NEĆE NE MOŽE, i to je tako ODUVEK.

Nikada se nije predstavljao kao da je neko ko nije. Nikada nije obećavao da će biti nešto što nije.

Nikada nije rekao da je njemu loše što je takav kakav je.

Sve sam to bila JA.

A mene, ko je terao?

NIKO.

Radoznalost.

Vatra.

Upornost.

Kravo matora.

Baš si budala.

Do čega je došlo?

Do nesrećnog čoveka koji pokušava, izvija i povija nešto što nema ili to ne radi, pa je onda samo, jednostavno, ljut.

Do žene koja od pokušaja da nasilno otvori školjku ne radi ništa drugo sa jednakom pažnjom.

Do trulog braka kom otpadaju delovi usput, a njegovi članovi su umorni toliko da čak i ne bacaju te delove u kantu.

Do dece koja se prave da je život lep iako mama i tata ne spavaju u istim sobama i ne govore jedno drugom “Dobro jutro” ili “Doviđenja”, dok o nekom dužem razgovoru nema ni reči, te čak i kada i počne razmena informacija (a obavezno vezana za predmete ili planove) deca je brže bolje prekidaju (uvek, sinu nešto treba, ćerka ima nešto da pita) jer im je taj prizor stran?

Pa baš se sjexxše stvari.

Željom.

Eto. A kažu da kada nešto želiš dovoljno jako, ostvariće se.

Nekad neće.

Ova želja dovela je do razvoja dve nezadovoljne ličnosti koje sa mnogo napora obavljaju sve drugo što im je kobajagi život.

Da li je korak ka nečemu boljem reći da se se zeznuo? Potapšeš se po ramenu jer je ideja nadasve bila lepa?

Ne možeš nazad. Ne plačeš nad vremenom. U njemu nalaziš i prepoznaješ trenutke od vrednosti, ljude koje si skupio kao dragocenosti, misli koje su te učinile nešto starijim i nekako sigurnijim, u nešto, ne znam u šta.

Gde ćeš sad? Šta se sad radi?

Projekat se gasi. Dokumentacija, iskreno, i ne mora da se čuva. Niko je neće čitati.

Ali pazi.

Nema povlačenja.

Istraživanje je uključilo i dva subjekta. Od veličine mikroba pa naovamo.

Imaju i oni sada neka prava. Neke potrebe.

Godinama se sluša, gospođo K, o vašoj potrebi za gledanjem u oči, postavljenom pitanju, iskazanoj ideji, suvo suvo, pusto pusto, ljuto ljuto, ono hoće hoće želi.

Sada ono kaže E NEMA, ali su tu još nečije potrebe.

Sad dva tanušna glasa kažu “Želimo mamu i tatu koji se vole, želimo da u našoj kući nema svađe, ne želimo da mama plače, ne želimo da mama i tata žive razdvojeno, ne želimo da nam roditelji odgovaraju odsečno ili osorno na pitanja jer su zauzeti svojom zlovoljom, ne želimo da nam mama i tata grubo naređuju, jer su sami nesrećni…..”

NE ŽELIMO TO.
I šta sad kada su neispunjena očekivanja uvod u seriju neispunjenih očekivanja još dva čoveka, koja su direktan i bukvalan plod pustih nadanja?

Šta sad?

Šta se sad radi.

Za početak – da se zaključak.

Pitanja, a zapravo jedno pitanje postavljano jednu deceniju – dobilo je odgovor.

Onaj koji nisam želela.

I sad idemo dalje.

Nema više istraživanja.

Sada mogu da počnem da se bavim nečim drugim.

Da ostavim tog osornog, jednostavnog, napetog čoveka na miru, jer kada je na miru on je zadovoljan, opušten i harizmatičan, i prosto, ostaviš čoveka na miru u potpunosti, bez osude, bez tumačenja intonacije, bez udubljivanja, samo, ostaviš, na miru. Da bude ono što jeste oduvek i što nikada nije rekao da nije.

Eto, to su počeci.

A unutra, unutra neki novi procesi. Neke nove priče. Do sledećeg velikog pitanja. No pre toga.

Neku sebe, da iščačkam iz prašine, da je opet upoznam. To biće izgubljeno u nepristajanju da život nije onakav kakvim si ga zamislio, jer si siguran da to što ti tako detaljno zamišljaš mora da donese rezultat.

Gde si, pitam sebe? Da čujemo sada malo tebe.

Hoćeš li se vratiti?

Izađi, pomiriši cveće. Ume napolju da bude lepo. Gledaj gde staješ i lagano.

Bićeš ti ok.

Lola