Čovek je zaista odrastao onda kada prestane da krivi svoje roditelje i nauči da ceni ono što je dobio!

„Dete je otac čoveka“, rekao je Frojd.

U periodu ranog detinjstva roditelji, ili staratelji, imaju izuzetno značajnu ulogu. Njihovi postupci određuju mnogo toga. Od njihovih postupaka zavisi koliko ćemo verovati sebi, drugima i životu uopšte. Koliko ćemo voleti i poštovati sebe. Koliko ljubavi ćemo verovati da zaslužujemo. Koliko ćemo biti samostalni. Koliko sposobni za bliskost. Koliko prodorni u hodu kroz život.

Istina je da su rane godine veoma važne za formiranje ličnosti i karaktera, ali detinjstvo ipak nije sudbina uklesana u kamenu.

Roditelji su oni koji su nam dali život, oni kroz čiju ljubav smo došli na ovaj svet.

Roditelji su oni koji su radili najbolje što su znali i umeli, oni koji su nam svoju ljubav pokazali onako kako su znali. To je istina, makar to nama izgledalo nedovoljno i nepravilno.

Tata je možda previše kritikovao i premalo hvalio, mama je možda previše gušila i kontrolisala.

Neki su previše uskraćivali a neki previše štitili. Neki su naizmenično radili i jedno i drugo.

Svaki roditelj greši, manje ili više, češće ili ređe. Te „greške“ kasnije možemo da koristimo kao izgovor za svoje neuspehe, a možemo i da ih iskoristimo da ispravljajući ih, steknemo neke važne životne veštine.

Vreme i energiju koju ulažemo u okrivljavanje roditelja možemo isto tako da preusmerimo na preuzimanje odgovornosti za sebe i svoj život i preduzimanje koraka u ostvarenju svojih ciljeva i snova.

Čovek je zaista odrastao onda kada prestane da krivi svoje roditelje i nauči da ceni ono što je dobio i nadoknadi ono što nije.

Kao bebe smo zaista zavisni od roditelja, i od njih zaista i isključivo zavisi da li ćemo preživeti ili ne.

Ali kao odrasle osobe smo sami odgovorni da živimo svoj život najbolje što znamo i umemo, koristeći sve resurse koje imamo na raspolaganju.

Separacija, ili odvajanje od roditelja se u psihoterapijskoj literaturi često spominje kao uslov zrelosti. Kao mlada i ambiciozna psihoterapeutkinja sam, na jednom seminaru, pre više godina izjavila “ Ja želim da radim na separaciji od roditelja!“. Imala sam sreću da je seminar vodila Lidija Pecotić, mudra i iskusna psihoterapeutkinja, koja mi je objasnila da je tako nešto ne samo nemoguće, nego i nezdravo, pogubno za ljudsko funkcionisanje. I na psihološkom i na duhovnom nivou. Nemoguće je „odvojiti se“ od roditelja. Ali je zato moguće i poželjno priznati ono što jeste. Roditelji su oni koji su nam dali život, bez njih nas ne bi ni bilo. Oni su nam dali usta koja izgovaraju optužbe na njihov račun i prst kojim upiremo u njih izbegavajući da priznamo ono što jeste- da smo sada odrasli, a samim tim i sposobni i odgovorni da živimo život.

Biti odrasla osoba znači funkcionisati samostalno i odgovorno. Ali to ne znači negirati činjenicu da smo, bez obzira na godine, zauvek vezani za svoje roditelje. Ta veza se ne prekida, samo se menja njen kvalitet. Dakle, umesto separacije, presecanja pupčane vrpce, potrebno je redefinisati odnos i uloge. Od odgovornih roditelja i zavisnog deteta, do roditelja koji su obavili svoj zadatak i odraslog i samostalnog sina ili ćerke.

Jedna lepa izreka kaže da „nikada nije kasno za srećno detinjstvo“. Samo ponekad od nas zavisi koliko ćemo se potruditi da to zaista tako i bude.

Veoma korisna i moćna vežba je napraviti spisak svega što ste dobili od roditelja (osobine, materijalne stvari, lepi trenuci, životne lekcije, prstiće na rukama i nogama, usluge menjanja pelena….. sve, baš sve je važno i računa se).

Recite im to, u realnosti ili u svojim mislima.

Drugi deo vežbe je napraviti spisak svega što niste dobili, ali obavezno sa predlozima rešenja- „Šta je to što ja sada, kao odrasla osoba, mogu da učinim da dobijem/promenim….?“

Stil.kurir.rs