Nisam ljuta što te moje dete ne zanima, ali mi jeste krivo

Nijednom te nisam pozvala i pričala o detetu, niti kukala kada mi je bilo teško, ili kada sam jednostavno bila umorna. A mislila sam, tebe ću imati za teške trenutke (uglavnom je lepo, ali nekad i ume da bude teško). Pozvaćeš me da me pitaš kako mi je, i da li mi je nešto potrebno; ne da mi pomogneš, samo da mi se nađeš. Našla si mi se ukupno nula puta. Nikada se nisi ni za šta ponudila. Ne znači da bih te preopteretila bilo čime, ali znaš ono: Ponuđen, kao počašćen. A opet, ti si mene, u svim tim trenucima umora, umela da pozoveš i pričaš o tvojim dogodovštinama i problemima. Uvek sam bila tu da saslušam i dam najbolji što mogu savet. Moj skromni doprinos.

Da, drugarice, boli me što te ne zanima moje dete. Ne mora tvoj svet da se vrti oko njega, to prepusti meni, jer on je moj ceo svet. Ali, da li je moguće da te ni malo ne zanima da u taj svet zaviriš?

Verujem da ti je on sad na neki način mali, ćelavi neprijatelj (a la Mini Me), jer me sprečava da izletim kad god na kafu u pola noći i po’ dana, kako što sam nekad mogla.

Hej, pa imam i ja drugarice koje su imale decu pre mene, pa nisam pobegla od njih. Ali, to sam ja, loš primer, ja volim decu. A posebno volim decu svojih drugarica.

Nakon toliko godina prijateljstva, prolaženja kroz različite situacije, gluposti, svađe i lepe trenutke, zbog ovoga ćemo se udaljiti? Odnosno, zbog ovoga smo se udaljile?

Najsmešnije od svega je što ćeš se, ako i kada dođe do toga da se ostvariš kao majka, setiti da postojim i ja, i moja mala porodica.
Do tad, uživaj u svojoj samoživosti.

Izvor: Nemajka