Javite Godou, ne čekam ga više

Čekate li Godoa? Ako čekate, kog? Jednog ili više?Ako ih nemate, blago vama, produžite dalje, prešli ste ovaj nivo u igrici.

A mi ostali, ajmo redom…

Samo da dam taj ispit i biće bolje…Samo da kupim taj stan pa da mi svane…. E samo da promenim ovaj posao, ubi me više…. Joj, kad će više i ta plata…

Samo da isplatim taj kredit pa da počnem da živim…Samo da se završi ova godine, ne mogu više… Do ovde mi je svega više, samo da odem na odmor da danem dušom ko čovek itd….

Zvuči poznato?

A sad imamo i novu normalnost, ne, ne to nije korona… To je i Samo da prođe ova korona više…

Da, da to je ta nova normalnost, to je novo čekanje…To je novo samo da….pa da bude bolje…

A ima i onih intimnijih Godoa. Onih o kojima se ne govori. Onih koji se kriju ispod tkanine i ratničkih boja, spremne šale ili drskog podpitanja.

Čujete li poglede još se nije udala?

Kuhinjska šaputanja svojih i roditelja svojih prijatelja i nema baš nikog? Pihhh…Pa kako bre? Pa kad će? Takva devojka…. Cccc

Majke priroda kuca, a ume surovo i da podseti.

Pa nabacivanja ovih u braku, ortački transferi u medjusezoni, po principu – Evo ga jedan slobodan na tržištu ljubavi. Svi uslovi su ispunjeni i izvlačenje može da počne. A ovaj lepo očuvani “second hand frajer” ide u ruke srećne dobitnice …..

Slobodan muškarac, ekvivalent slobodnom mestu u punom autobusu, zažmuriš, juriš da ga ne zgrabi neka do sledeće stanice… Pa tek posle gledaš, da l je sedište prljavo, mokro, polomljeno i razmišljaš da l je malo čudno što niko nije na njemu sedeo, a autobus pun…

Tako ti je to. To su pravila igre. Pa ti ili igraj ili stoj na stanici i čekaj sledeći autobus, pa kad naiđe…

A sigurno imate i top tri najdražih pitanja tokom slavske sezone?

Za žito i slatko, dok se krstimo iznad kolača, Kako zdravlje i tvoji?

Tokom predjela i ruske salate, posao i društveno-politički sadržaj?

A posle sarme može da se smota i intimnije pitanje u formi brižnog aforizma uz neizbežni namig i gurkicu.

Kad se sve to zalije rakijicom i vinom, ostaje samo crni humor. Pod uslovom da niste već pobegli i preskočili tortu.

Osećate li umor od čekanja Godoa?

Imate sreće, ako imate svoj živi zid. Zid prijatelja, koji će da stanu između vas i svih tih pitanja koja gađaju u vašu slabost, koja sole rane i otkrivaju nesigurnost. Zid koji će da vas podseti da vi niste ono što vas boli i tišti. Zid koji vas podseća da niste sami.

A ima li sreće u pregledu tuđih posekotina i ožiljaka? Nema.

U potrazi za duhovnom celovitošću svi smo jednaki. Tu smo svi zajendo. Svaki dan, možda ne idemo istim putem, ali se na njemu susrećemo.

I kad se sretnemo možda je za sve nas bolje da tada jedni druge potapšemo i poželimo sreću na putu i pravimo se da ne vidimo tuđeg Godoa. To je obzir, nije pretvaranje.

Svaki put kada zabadamo oštar jezik u tuđe čekanje, vratili smo se par koraka na svom putu, i sve smo više sami na njemu sa svojim Godoom, lakše je imati saveznika na tom putu. Zar ne?

I evo ja svaki dan po malo prestajem da čekam Godoa. Puštam ga. Imam puno Godoa o kojima sam beskrajno puno razmišljala i pričala. Analizirala i zaključivala, Zašto, pa kako, pa kad ce, ma evo sad će, samo sto nije iiiiii prečka. Nadala se. Verovala. Padala. Ustajala. Tugovala. Radovala… Pa u krug…

I nalazila odgovore na raznim mestima, u knjigama, kratkim čašicama i nekim nakaradnim karakterima. I ništa. Ti odgovori nisu odgovori, oni su pur pena za promaju života, zakrpe jednu sezonu pa je nešto produva.

I tako… Vreme prodje, Godo ne dodje. I zato mu javite, ja više ne mogu da ga čekam. Stvarno. Ne znam da l samo debelo kasni, ili ne kasni uopšte. Mozda on stize na vreme, a ja sam poranila.

Debelo. Što ne liči na mene… Ne znam sta mi je sudbina kuvala i namenila, al znam šta mi je sad poslužila, i tu ima svasta nesto lepo i zanimljivo, novo i staro, slatko i slano, gorko, kiselo i ljuto, bogata trpeza, tako da, ja cu sad da sednem i uživam u tome, a Godo ako dodje, dosao je i dobrodosao da se pridruži za stolom, a do tad moj živi zid i ja idemo zasluženo da se izgozbarimo.

A vi?

Gde vam život ne pruža zadovoljstvo pa čekate Godoa? Kad budete spremni, odgovorićete.

A do tada…

Predlažem da otvorite frižider (figurativno i stvarno) i da lepo pogledate šta tu sve ima. Sigurno ima neka fenomenalna zimnica od prošle godine na koju ste skroz zaboravili, pa neka sočna voćkica, i neka žestina da se nazdravi novom početku…

Nije to za bacanje! Iznesite sve za sto i pozovete one koje volite, a možda i nekog za koga znate da sada sedi sam i čeka svog Godoa i lepo se počastite.

Slavite ono što imate svaki dan, ja pokušavam, pa mi javite kako se sada osećate? Bolje, bar malo?

Lola