Sje*ane živote montiramo da izgledaju savršeno, zato nam i smeta Anina jelka

Novogodišnja jelka bivše teniserke Ane Ivanović baš me je oraspoložila, posebno oskudan vrh kome fale dva cela reda. Vuče propuh, što bi se reklo.

Od srca sam se nasmejala, i bilo mi je baš lepo dok sam je gledala jer me je podsetila na moju ćosavu jelku, staru 20 godina koju smo kitili i selotejpom držali u životu sve dok se nije raspala.

Sa njom su se jednim delom raspale i uspomene u kojima mama skida kutiju od cipela sa plakara u predsoblju.

“Otkud sad ovoliko prašine, pre dva dana sam je brisala”, pravda se i golim dlanom prelazi preko kartona, još uvek nesigurna da li je trebalo da kitimo jelku “čak” deset dana pred Novu godinu.

Brat širi grane, vodeći računa da svuda budu ravnomerno raspoređene, ja odvajam ukrase slepljene za iscurele bombone, mama prebira vatu gledajući treba li načinjati Cik Cak pakovanje za novi, belji sneg. Nemamo lampice, ali imamo svetleće čupave trake kojima mumificiramo jelku ispod koje smo stavili prošlogodišnju čestitku koju smo dobili od brata iz Novog Sada i dve prazne kutije obmotane ukrasnim papirom da liče na poklone.

Međutim, nije svakog Anina jelka oraspoložila, bilo je onih koji smatraju da je užasna i da se Ana mogla više potruditi.

Ovakve komentare sam očekivala, jer složićete se u zadnje vreme sve češće viđamo fotografije jelki koje svete ko Las Vegas, zajedno sa ukućanima. Fali samo živ irvas pričvršćen za grane svetlećim lampicama. Ukrasi su mahom jednolični. Nema balerine sa fronclavom crnom kosom, savijene žičane noge i plastičnog Deda mraza ogromnog stomaka. Nema vate iščupane iz maminog Cik Cak pakovanja. Nigde jednog bombona da iscuri na granu. U podnožju jelke osamsto ogromnih poklona, krzno polarnog medveda na kom kunja pas obučen u kostim Deda mraza, dve šolje iz kojih se puši čaj, pogodite sa štapićima cimeta na tanjiriću.

Konstantno montiramo živote da izgledaju savršeno, zato nam je Anina oskudno okićena jelka upala u oči.

Doći će vreme kada će novogodišnja dosadno savršena jelka postati mesto ispred kog se pokazuju nove sise, uspešno sproveden anticelulit tretman, napupeli bicepsi, skupi satovi na zglobovima, deca obučena u specijalno krojena i šivena odela, pažljivo umivena dva puta, kose prethodno isfenirane kod frizera.

Biće to fotografije za prikazati, daj ženo novi aparat za espresso, tu ga pod ovu granu metni, pomeri jelku do prozora da se vidi auto na ćupriji kad budemo fotografisali, Jano ne diraj kosu, pokvarićeš frizuru, Mihajlo jesam li rekla da ne bacaš govno iz nosa na krzno, znaš li ti koliko to košta, jesam se dobro namestila, jesam? Jel se vidi butina, kakve su mi grudi? Privuci malo te svetleće sanke ovde da se i one vide, deco sklonite se u stranu (u sam ćošak fotografije) da se vide pokloni! Ne diraj me za nogu, nauljena je.

…

Da nisu sve ukrasne bombone vremenom iscurele, poslala bih Ani i Sebastijanu jednu (u duhu njihove skromne jelke), zavezanu sa bež konac iz mamine kutije za šivenje, da im upotpuni zadovoljstvo koje je na fotografiji zasenilo sve ostalo o čemu su sjebani ljudi diskutovali.

Luftika/Jovana Kešanski