Ne gledaj dom svoj, anđele

pixabay.com

Lifestyle

Ne gledaj dom svoj, anđele

Nikada nisam bila u Petrinji.Ni u Sisku. Ni prolazila čak. Do danas.

Danas sam bila tamo svim svojim srcem. Svakom svojom mišlju. Mogla sam da čujem kako tlo podrhtava. Mogla sam da vidim lustere koji se njišu, da čujem tanjire kako zveče, baš tamo negde u vreme ručka.

Mogla sam da zamislim kako se zgledaju za stolom i kako kašika ostaje da visi u zraku, a ruka se grči. Mogla sam da osetim vonj koji ljudsko telo luči u strahu. Nespreman i nesposoban da reaguje, dok sve oko njega puca, nestaje.

Gotovo da sam čula škripu vrata koja neka nevidljiva ruka otvara. Jer danas je tamo bilo strašno.
Nestali su životi. Nestale su uspomene. Neki servisi doneti u miraz, završili su polupani. Neke slike padale su za zidova. Neko se drveće lomilo, neke kafe prosule.

Neki su razgovori su prekidani vriskom. Teški hrastovi ormari teturali su se po sobi poput pijanca. Zidovi su pucali, crep padao. Stare kuće rušile su se poput kula od karata. Ljudi su, izbezumljeni, tražili zaklon, pokušavajući da se prisete uputstava iz osnovne škole.

Jedni su istrčali napolje. Drugi se sakrili pod sto. Treći stali u okvir vrata ili pod kakav potporni zid. Četvrti su se zatekli u kolima, čvrsto stežući volan.

Teško da je iko bio spreman. Teško da je iko od njih, u iščekivanju, pričvrstio police ili bojler, smestio ono što nazivamo zapaljivim materijama na sigurno mesto, imao pri sebi baterijsku lampu, tranzistor s rezervnim baterijama, pribor za prvu pomoć, dokumenta, aparat za gašenje požara, višenamenski nožić ili vreću za spavanje, zalihe hrane ili vode.

Niko se nije držao uputa, jer nije bilo vremena za držanje uputa. Svako je radio ono što najbolje zna i ono što smatra ispravnim.

Za to vreme, svega par stotina kilometara odatle, mi smo živeli svoje živote, završavali neke izveštaje na poslu, izlazili na pauze, odmeravali plećku za novogodišnju trpezu – potpuno nesvesni da neko, negde, ne tako daleko – gubi tlo pod nogama, i da s tlom odlazi sve što je u životu stekao. Da to isto tlo nekome uzima majke, očeve, muževe, žene, decu, prijatelje.

Za to isto vreme, svega par stotina kilometara odatle, neki su se telefoni usijali. Neko je zvao svoje u Zagreb, Sisak, Osijek, Petrinju. Neko je slao poruke na svaki broj koji je počinjao sa +385…

Neko se pomolio. Neko prekrstio. Neko je reagovao kao čovek. Rekao “ne daj, Bože, nikome“. A neko, eto, nije. Ništa od toga.

Jer za to isto vreme, svega par stotina kilometara odatle, bilo je onih i koji su rekli “e, neka vala baš“. Neko je punih usta izjavio kako su se i oni radovali našoj nesreći, kako su tapšali kad su bombe padale po Beogradu.

Neko nije naučio ništa kada je, pre par meseci, prvi put zaljuljalo Zagreb. Neko koga ne vredi slati na popravni. E tog nekog, očigledno, nije bilo ni malo stid.

Mene jeste. Jako. Kičmena moždina mi se stidela. Svaki nervni završetak trnuo od stida. I nisam mogla da se ne zapitam kakav to ljudski naum može da izjavi, napiše, ma čak i pomisli tako nešto u jednoj ovakvoj situaciji. Ne znam. Ne želim da znam.

Mogu samo da nagađam koliko je gorčine skupljeno u tom jadniku koji se, dok gleda vesti, zlokobno ceri i u sebi ili naglas psuje nekome majku samo zato što je… znate već šta.

Radovati se tuđoj nesreći, može samo čovek koji je duboko u sebi i sam nesrećan. Neostvaren. Čovek koji u svom životu nije učinio ništa osim što se rodio tu gde se rodio. Čovek kome je svako kriv za svoj neuspeh.

Ima takvih, nažalost. I ovde i tamo. Ovom jadniku su danas krivi oni nesrećnici iz Petrinje, da nisu oni, bili bi neki drugi. Čak i da nema znate već kojih, snašao bi se on već. Jer njegov spisak dušmana je sve samo ne kratak. On mrzi komšiju jer mu je kuća za dva reda cigle veća.

On mrzi kolegu na poslu jer, za razliku od njega koji teško barata i svojim maternjim, govori tri strana jezika. On mrzi sestru jer se nije odrekla polovine njive u njegovu korist.

On mrzi pešake jer se vuku preko pešačkog, vozače jer ne prekoračuju brzinu, tuđu decu jer galame, po potrebi i svoju.  Kad mu ponestane njih, kad mu kolege okrenu leđa, rođena sestra ga se odrekne, a prijatelji prezru, bićeš mu kriv ti. Biću mu kriva ja. Biće mu kriv svako ko mu se slučajno nađe na putu. Jer on je… znate već šta.

Nažalost, zbog tih i takvih, tlo nam je trustno svima. Ljulja se i nama i njima. I nema kraja ni potresima ni zemljotresima, dok konačno ne podvučemo crtu. Dok ne kažemo, nema više njih, i nema više nas. Svi smo jedno – ili nas neće biti. Toliko je tanka razlika između života i…znate već čega.

Do pre neki dan i to tamo su bili ljudi koji su ustajali ujutro, odlazili na posao, kuckali neke svoje izveštaje, ili tipkali (kako vam drago, meni je svejedno), pričali na mobitele, išli po djecu u vrtić, u dućane, kitili bor, iščekivali djeda Božičnjaka, razvlačili svoje plaće od prvog do prvog.

I oni su mjerkali pajceke po tržnicama za blagdansku trpezu, radovali se prvom snijegu, ispijali kave sa susjedom, pravili paprenjake… Zamislite – radili su iste stvari kao i mi…! A onda se sve zaljuljalo. Kao što se, svakog časa, može zaljuljati i kod nas.

Nije se osetilo kod nas, kažu mi. Zavisi, kako se uzme.
Nekom na 6,3 srce pukne. A nekom se okameni.

Nije do Rihtera. Ni do Merkalija.
Do nas je.
Jer ili si… znaš već ko.
Ili nisi.

Preuzeto sa: duda.rs

Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Lifestyle

To Top