“Ljudi umiru od gladi, a vi se uznemirili što je neko šutnuo kuče! Jeste li normalni?!”

Ovog momenta zgrožena sam iz dva razloga.

Prvi je što negde tamo trenutno Božić proslavlja i krmpati masnim prstima pečenje muškarac koji je juče iz čista mira, onako usput, šutnuo štene na ulici. Curi mu mast niz bradu dok ždere bez mrve savesti. Eventualno je navukao zastore na prozorima i povremeno čita vesti sa telefona. Smeje mu se mastan brk kada vidi da postoje oni koji ga u komentarima brane. Znao je on kada je šutao u malo pseće telo da će se dići frustrirana rulja da vikne: Šta se koji kurac bavite psom kad toliko ljudi umire, dece je u sirotištima, majki samohranih kojima muževi ne isplaćuju alimentaciju”. Znao je pokvarenjak da nema šanse da ga neko kazni kad ovde možeš da ubiješ devojku na pešačkom i dobiješ nanogicu da je nosaš kroz luksuzni topli dom.

Karikirala sam neke stvari, nažalost ne i komentare u kojima ovaj muškarac (za kojim policija još uvek traga) dobija skoro pa podršku za svoj neljudski postupak. Jer sve dok je država u kurcu, “koga briga što tamo negde neko udara psa, trpa mu glavu u flašu, ubija mačku…toliko je – kažu komentatori – gladne dece da bi se bilo ko bavio ovim.”

Ne kapiram koliki plićak moraš da imaš u glavi da bi stavio kopču između ubistva deteta na pešačkom, gladne dece, samohranih majki i šutiranja psa? Koliko takav plićak mora da bude ustajao da bi rekao da šutiranje psa nije vredno pomena dok ima gladnih, onemoćalih ljudi?

Da li to znači (namerno ću da banalizujem) da ne treba da se bavimo pretučenim detetom čiji ćale ima tri firme jer tamo negde ima neko pretučeno dete čiji tata nema ni kuću? Ili recimo: ne treba da se bavimo dobrostojećom samohranom majkom kojoj bivši muž ne isplaćuje alimentaciju jer tamo negde ima samohrana majka koja prima socijalnu pomoć i ne dobija alimentaciju?

Da pustimo malo snažne bistre vode u plićake:

Niko nema prava da tuče životinje.

Niko nema prava da tuče ljude. Jedno ne isključuje drugo.

Niko ne bi trebalo da nosi nanogicu, a ubio devojku.

Niko ne bi trebalo da ostane nekažnjen, a udario psa. Jedno ne isključuje drugo.

Obe samohrane majke, i imućnija i siromašna, moraju po zakonu da dobiju alimentaciju ako je ona određena.

Plašim se da ćemo uskoro postati imuni na svako nasilje koje se ne završi smrću. Na svaki propust jer “toliko je većih propusta”, na svako iživljavanje jer “ima i gorih”, na svako kršenje zakona, jer “krši se svakodnevno”, na svaki lopovluk, jer i “ovi gore na vlasti kradu”.

Plašim se da ćemo zbog mase nerešenih problema u državi početi da žmurimo na sve što nije “toliko krupno”. Da ćemo da pravdamo “karijes” jer “bar je zub tu”.

A karijes iako je često spolja samo tačka, kad se malo izbuši može da otkrije crnu rupčagu ispod sebe.

Zato, molim vas, ne umanjujte monstruoznost lika koji prilazi štenetu od dve kile i šuta ga jer ova država ima krupnijih problema od šutnutog psa. Ima. Znamo. Živimo ovde. Veliki su ko osam višestpratnica puta million. Ali, ako počnete ovako da razmišljate, otvorićete put abnormalnostima (a i nećete se baš mnogo razlikovati od ovog lika). Pa će da se kote, i onda će sutra taj lik da umesto psa šutne vas u supermarketu jer ste mu pred nosem uzeli poslednju pavlaku, ili ste ga slučajno okrznuli u prolazu, nalupaće vas u Kovid čekaonici jer ste se nakašljali, gurnuće vam staru majku ili oca iz autobusa jer sporo silaze, a on nema vremena da čeka da njihove strare noge odrade posao, pratiće neko dete iz škole, ponuditi mu da dođe kod njega u stan, onanisati dok ga gleda kako se ljulja (sad ne zvuči tako naivno?). I sve će to moći da uradi jer njegovo šutiranje psa neki nisu videli kao problem jer je “mnogo krupnijih problema”.

Volela bih da mu saznam ime (i dijagnostiku) kada ga pronađu, baš kao što sam saznala da je kuca dobila ime Božana i sada je u domu porodice Galić iz Beograda.

Luftika