Za sve Milene ovog sveta ali još važnije, za one koji u njih upiru prstom

Pre 7 dana, Srbija je osvanula uz teške vesti: Glumica Milena Radulović, tužila je svog učitelja glume da ju je silovao kada je imala 17 godina.

Gotovo preko noći, tim primerom ohrabrene, javile su se i ostale žrtve iste osobe, a kako se
ispostavilo – mnogo ih je. Reakcija javnosti koja i dalje plavi internet, otišla je u dva pravca:

Jedni, koji predstavljaju većinu, iskazali su podršku, empatiju i pre svega divljenje prema Mileninoj hrabrosti.

Sa druge, one manjinske strane, javila su se pitanja od kojih se svakom zdravom čoveku stomak vezao u čvor.
Tekst će nastojati da sistematično odgovori na ta pitanja, ali i slična koja žrtve u ovim situacijama dobijaju; da pruži bezuslovnu i jednoznačnu podršku svim žrtvama silovanja i da, sve ukupno –
trajno ućutka svakoga ko nema problem da u ovim situacijama prstom uperi u žrtvu.

Zajednički koren svih osuda je, naime – neznanje, neinformisanost.
Zato bi najbolje bilo da se prvo informišemo o značenju osnovnih termina:
Silovanje je vaginalna, analna ili oralna penetracija seksualne prirode na telu drugog lica bez njenog/njegovog pristanka, korišćenjem bilo kog dela tela, odnosno predmeta.

Jednostavnost ove definicije je primetna – ona ne pominje ništa o kontekstu (šta je žrtva imala obučeno, da li je pila, da li se branila…), već se fukusira na sam čin, i činjenicu da je on bio nedozvoljen. Jednostavno je. Pa zašto mi komplikujemo?

Komplikujemo jer silovanje protivreči ideji u koju čvrsto želimo da verujemo, ideji da je svet pravedno mesto u kojem dobri ljudi dobijaju dobro, a loši – loše, te da, ako mi radimo dobro, zagarantovano smo sačuvani od zla.

Kada realnost kroz, na primer, ovakvu neku vest pokaže da to nije tako, mesto da promenimo svoje jako banalno i naivno viđenje sveta, mi posežemo za taktikom poznatom kao victim blaming – u samoj žrtvi tražimo krivicu, dokaz da ona IPAK jeste loša, te kao takva JESTE zaslužila loše, i da smo mi ovako dobri, ipak bezbedni.

U praksi, victim blaming zvuči ovako:

1. Ne podržavam silovanje, ali zašto sad progovara?

Baš zato. Zbog tog ALI.

Ne podržavam ubistvo maloletne Tijane Jurić, ali zašto je bila noću sama?
Ne podržavam ubistvo maloletne Andree Bojanić, ali možda je pretrčavala ulicu?
Ne podržavam silovanje maloletnice ali zašto je imala kratku suknju?

Gotovo sve u životu je sivo, ali kada je u pitanju nasilje i zločin nad nedužnom, a posebno maloletnom osobom, stvari su crno-bele: Imamo onog koji je počinio zločin i onog što ga je istrpeo. I nimalo prostora između za ali.

2. Šta je čekala svih ovih godina?

Čekala je sebe, da prihvati činjenicu da je žrtva stravičnog zločina.
Čekala je sebe, da shvati da sramota koju ’’svih tih godina’’ nosi, nije njena.
Čekala je sebe, da razvije svoj unutrašnji glas toliko jako da će on moći da nadglasa sva ova nedolična pitanja.

Osvešćivanje preživljene traume je dugačak, turbulentan i nelinearan put, put kojim se svaka žrtva kreće svojom brzinom i na svoje načine.
A kad smo kod čekanja – šta smo mi čekali kad smo čuli tuču kod komšije?

Šta smo mi čekali kad smo videli odraslog muškarca da napastvuje maloletnicu u tramvaju?
Zašto smo pojačali muziku, zašto smo okrenuli glavu ka prozoru?
Zato što nas je činjenica da smo SVEDOCI užasnog zločina potpuno paralisala.

Pa šta li se onda dešava onome ko je ŽRTVA tog ’’užasnog zločina’’?

3. Zašto nije vrištala, zvala upomoć?

Evo jedne statističke činjenice: U 90% slučajeva, žrtva poznaje silovatelja.
Pa zašto se osoba, a posebno maloletna, nije branila od osobe kojoj veruje?
Nije se branila, iz 3 međusobno isprepletana razloga:

A) Jer smo odmalena učeni da slepo verujemo odraslima
Kao male, odrasli nas uče da su ti isti odrasli, uvek u pravu i da oni žele samo najbolje za nas, da ne dovodimo u pitanje njihova dela ni reči, da verujemo njima više nego sebi, da poljubimo teču na slavi iako to ne želimo.
Sve to otežava maloletnom licu da spozna da, nešto što jedna takva ’’odrasla osoba’’ radi, nije u redu.
Ovo samo pokazuje koliko je fenomen silovanja duboko ukorenjen u kulturu, i koliko je silovatelju jedino bilo potrebno
da zloupotrebi moć koju mu je društvo kao ’’odraslom’’ dodelilo.
Društvo stavlja odraslu, belu, mušku osobu na pijedastal, a onda se to isto društvo pita:
Šta mu je dalo za pravo?

B) Jer gajimo iskrivljenu sliku o tome šta je silovanje

Malo ko je silovanje video u stvarnom životu, ali smo ga gotovo svi videli u filmovima. A filmovi su oduvek voleli da nam stvarne događaje predstavljaju u ekstremnoj, predimenzioniranoj verziji, pa tako i silovanje:
To je gotovo uvek žena vezana za radijator u podrumu, i muškarac koji nad njom vrši eksplicitno verbalno, fizičko, pa i seksualno nasilje. I onda, kada se blaža i skrivenija verzija tog istog zločina desi nama u stvarnosti, mi to ne umemo da prepoznamo kao ’’silovanje’’ – niko me ne tuče, niko ne viče na mene, to onda nije silovanje, je l da?

U fillmovima se, dakle, silovatelji uglavnom služe fizičkim nasiljem, ali u stvarnom životu – moći kojom raspolažu nad žrtvom, kao njenim trenerom, učiteljem, rođakom…

C) Jer gajimo iskrivljenu sliku o tome ko su silovatelji

Silovatelje uglavnom zamišljamo kao neka mračna, mitska, demonska bića koja žive u šumi, daleko od nas dobrih i
normalnih.

I onda kada nastavnik kojeg volimo i ko je poštovana porodična osoba, krene da nam dodiruje butine i upućuje vulgarne komentare i pitanja, nešto ne štima.

Simplifikacije jesu tu da nam pruže osećaj bezbednosti (osećaj da to je sve nešto tamo, daleko od nas, nema dodira sa našim svakodnevnim svetom), ali one nam se, kao što smo videli, uvek obiju o glavu.

Hajde da prihvatimo i raširimo ideju da se silovanje javlja u mnogim oblicima, a ne samo onim ekstremnim kakve nam filmovi nude, i da su silovatelji obični, često vrlo ljubazni i porodično orijentisani pojednci iz našeg bližeg socijalnog kruga, a ne neki demoni na koje su nas bake upozoravale.

4. Ona samo želi pažnju i popularnost

Niko ne želi pažnju koja se oslanja na pretrpljeni zločin, a zasigurno ni jedna glumica ne želi da joj uloga života bude uloga žrtve. Upravo je strah da će joj ceo identitet biti zasenjen nečim što je neko drugi uradio, jedan od razloga što
’’prijavljuje tek sad’’. Ovde podstrek nije bila želja za slavom, već je kočnica bio strah od osude.

5. Bila je obučena provokativno, šta je očekivala?

Čuveno – a šta je imala na sebi? Bolje pitanje je: Zašto iko misli da to pravi razliku? Jer da pravi, onda silovanje ne bi postojalo u bliskoistočnim zemljama, u kojima su žene pokrivene od glave do pete, a opet:
Samo u poslednjih 10 meseci, samo u Bangladešu, samo prijavljenih slučajeva silovanja bilo je 11.500!
U Belgiji je 2018. na izložbi pod nazivom “Šta ste nosili”, bila izložena prava garderoba pravih žrtvi od ’’onog’’ dana. Nijedna odevna kombinacija ne kvalifikuje se kao ’’provokativna’’, tu su naprotiv bile dukserice, vojna uniforma, haljinica za devojčice…

Tražiti ženi da se ’’pokrije’’ kako ne bi ’’izazvala nekog muškarca’’, isto je kao tražiti gej osobi da sakrije svoju seksulanu orijentaciju, da ne bi izazvala, opet nekog ’’muškarca’’, i isto je što i tražiti roditeljima da svoju dečicu leti ne oblače u šorčiće da ne bi slučajno izazvala nekog pedofila, opet muškarca!

Hajde da ne tražimo roditeljima da u letnje dane decu oblače u skafandere, već da iskorenimo pedofiliju. Ajde da ne tražimo gej osobi da krije važan deo svog identiteta, već da iskorenimo homofobiju. I hajde da ne tražimo ženi da pokrije svoje telo, već iskorenimo seksizam.

Postoji taj generalni i prećutni stav da je muškarac jedna divlja i besna životinja, ili pak mala beba, koja se kao takva vrlo lako probudi pa zato svi mi ostali treba da oko nje idemo na prstima, da pazimo da je ne isprovociramo.

Ajde da umesto toga obuzdamo tu ’’bebu’’ i da je nateramo da napravi prostora i za druge.

6. Hodala je sama noću, šta je očekivala?

Očekivala je slobodu da javne površine koristi kad ona to poželi; očekivala je da to što ona praktikuje jedno od osnovnih ljudskih prava neće biti prihvaćen argument za počinjeno zlodelo, očekivala je da društvo neće ograničavati njenu slobodu kretanja, u ime ’’njene bezbednosti’’.
Jesi luda ženo, beži kući i zaključaj se, tamo si bezbedna! Ali statistika o nasilju u porodicama kaže da to nije tako – da ni lokacija, kao ni garderoba, ne pravi razliku.

7. Ona je vrlo neatraktivna tako da treba da bude zahvalna što je uopšte imala seks

Podsetimo se razlike između seksa i silovanja :
Seks je odraz ljubavi i/ili strasti, a silovanje odraz nasilja i potrebe za sprovođenjem moći.
Nemojmo romantizovati zločin, izjednačavajući ga sa jako zdravom praksom kakva je seks i koju, da, i žene žele.

Koliko god osoba bila seksualno neaktivna, i koji god njeni razlozi za to bili, silovanje nikada nije usluga već poniženje i doživotna trauma.
Umesto da nastavljamo sa sličnim mitovima ( Ali bila je pijana to veče, ali to se ponovilo dakle svidelo joj se, ali ona je poznata po promiskuitetnosti..), napravićemo na ovom mestu rezime:
Zašto je običaj svaljivanja krivice na žrtvu toliko opasan?

Zato što, jednom kada prihvatimo da je zapravo žena ta koja je ’’isprovocirala’’, granice muške ’’tolerantnosti’’ sa druge strane, postaju sve strože i strože:

Prvo će biti ’’bila je obučena provokativno’’.
Pa će biti ’’hodala je provokativno’’.

Pa će biti ’’vezala je kosu visoko što joj je istaklo ionako krupne oči pa je zaličila na srnu i tako je u muškarcu isprovocirala instiktivnog lovca.’’

I dok smo trepnuli – sama činjenica da žena postoji, ili bar pokušava da postoji u društvu, biće ’’provokacija’’, a sve vreme i deluje da to i jeste u pozadini svih argumenata. Svako naime ima svoje poimanje toga šta je provokativno a šta ne, ali isto tako svako time može da manipuliše, ako to dozvolimo. Zato, umesto da se bavimo ’’ženskim provokacijama’’, trebalo bi da se, zapravo, bavimo načinom na koji muškarci na te ’’provokacije’’ odgovaraju.

Koliko god opširno tekst delovao, on nažalost ne predstavlja ni vrh ledenog brega :
Postoje i mitovi koji silovatelja predstavljaju kao žrtvu (Imao je teško detinjstvo/bio mu je to težak dan plus je bio pijan..); mitovi po kojima muškarac ne može biti silovan, mitovi po kojima je silovanje u braku nemoguće, mitovi koji se tiču silovanja u istopolnim vezama. Jedan tekst je nažalost premali da bi sve to obuhvatio.

Neka zaključna misao bude sledeća :

Nemojte učiti svoje ćerke da ne izlaze, već svoje sinove da se ponašaju.
Hajde da ne učimo više žene kako da se smanje, sakriju i zakopčaju ’’da bi bile bezbedne’’, već da u društvu napravimo jednako, bezbedno i dostojanstveno mesto i za njih.

Za stolom ima mesta za svakog (sem za silovatelje, i one koji ih opravdavaju.)

Hajde da napravimo bezbedan prostor za svaku žrtvu da podeli svoju priču, pa da društvom konačno zavladaju istina, podrška i dobri ljudi.

Piše: Simonida Dević/Lola