Ustani i izađi odatle

Nedelju dana ranije je zakazala taj termin i sada, pa… sada je već prošlo sat i po od tog zakazanog trenutka, a ona još sedi u neudobnoj fotelji od skaja i čeka. Svoj red.

– Je l’ znaš da sam još kod frizerke? – otkucala mu je poruku. – Kakvo nepoštovanje dogovora! Popizdela sam!

– Zašto, pobogu? Ustani i izađi odatle! – odgovorio joj je.

Na trenutak se zapitala da li to može da se odnosi i na njih dvoje.

– Je l’ to jedina frizerka u tom tvom rodnom gradiću? – zasvetlelo joj je na displeju.

– Nije. Ali smo imale dogovor. Trebalo je posle prvih pola sata da izađem. Sad mi je glupo nekako. Ionako stižem za koji minut „na red”. – otkucala je brzo.

Da, ova situacija definitivno može da se odnosi i na njih dvoje. Na beskrajno kršenje dogovora, nepoštovanje tuđeg (njenog!) vremena, na čekanje na red.

S njim je uvek bilo tako. Veliki planovi i brzi dogovori za koje misliš da ne mogu nikako poći po zlu – a onda, uvek iskrsne nešto. Razoružavajućim osmehom čoveka koji ne vidi da je u nečemu pogrešio, skidao bi joj haljinu i ljutnju sa tela.

– Napeta si, pa dobro kasnim malo, nisam namerno. Kad sam krenuo s posla… – I onda bi vaskrsao neki OGROMAN razlog za njegovo kašnjenje. Nešto na šta je morala da zažmuri.

– Ustani i izađi odatle! – napisao joj je, a ona se jedva suzdržavala da mu ne odgovori oštro, sada već ranjena njegovim nerazumevanjem cele situacije.

– Šta znam, valjda se loše organizovala. Ovo izvlačenje pramenova ispred mene se odužilo, a uz to, radi ih mojoj drugarici iz srednje, glupo je da dižem galamu.

– Ti onda sedi i čekaj. – mogla je rukama da opipa podrugljiv ton njegovog glasa iz slova na displeju.

Kad ponestanu izgovori, on bi se uvek obilato služio sarkazmom. U toj igri ona bi ovek bila ta koja ne razume, kojoj sve smeta, koja nema takta ili osećaja. A zapravo, baš zbog tog silnog razumevanja za njegove gluposti, baš zbog takta po kom je igrala i osećaja koji je stalno uveravao da „ne radi on to namerno“ ili da će se IPAK promeniti, ona je sedela i čekala.

S njima je to bilo kao u ovom frizerskom salonu, pomislila je. Prvo dođeš sa osmehom, siguran u „svoj zakazan termin“, siguran da si obezbedio svoje vreme.

Onda nešto pođe naopako, nešto uspori stvari, neko uđe sa molbom „samo da skrati šiške“ ili „da pita nešto“ – i vreme prolazi. Frizerka radi svoj posao na nekom drugom, a tebe tek s vremena na vreme uključi u razgovor. Prvih pola sata se i dalje smeškaš, jer veruješ, to je tolerancija. Ne mora sve biti strogo tačno. To je život, a ne vojna obuka.

Onda, kako se približavaš celom satu čekanja, zaplešeš sa nevericom.

„Gle, ja stvarno sedim ovde već 45 minuta i listam treći magazin. Dobro, ionako nemam kuda da idem.“ Frizerki je blago nelagodno, to vidiš iz nejasne mimike lica, iz obrva koje u znak izvinjenja podiže i spušta svaki put kad te pogleda. Malo ti je i žao, pa odgovoriš istom nedefinisanom mimikom. Kao, razumeš je.

Onda prevali sat, a ona se više i ne usuđuje da ti uputi pogled. Zamišljeno i predano radi taj prvi važan posao. Ne postavlja ti pitanja, ne okreće se ka tebi – jer zna. Svakog trenutka možeš ustati i reći: „Ko koga ovde, bre, zajebava?“

Al’ nit ti ustaješ, nit se bilo šta dešava. Ti sediš i čekaš svoj red. Jer znaš, kad jednom stigneš na red, ona će napraviti čudo sa tvojom kosom.

Pa tako sediš i čekaš. Čudo.

Ti sediš i čekaš njegovu poruku.

Ti sediš i čekaš da te primeti.

Ti sediš i čekaš.

Sa desnom rukom u gipsu i osećajem da ti ništa ne ide u životu.

– Ustani i izađi odatle! Ja ću te ošišati! – napisala joj je sestra.

I tad je znala. Zbog jednog čuda koje čeka tako strpljivo, sva ostala prolaze mimo nje. Čuda se ne zaslužuju čekanjem. Čuda se ne zaslužuju. Čudo jesi i čudu pripadaš. Ako nisi tamo gde je tako, onda si na pogrešnom mestu.

Ustani i izađi odatle.

Piše: Srbijanka Stanković

Izvor: amazonke.com