MUDROSTI DANILA KIŠA za sva vremena!

Bio je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada

Danilo Kiš bio je jugoslovenski književnik, pripovedač, romansijer, esejista i prevodilac i spada među 10 najboljih srpskih pisaca 20. veka.

Rođen je u Subotici 22. februara 1935. godine od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, koja je bila iz Crne Gore.

Svoje prve radove objavio je 1953. godine, pisanjem je počeo još tokom studentskih dana, pišući pripovetke i kratke priče.

Među njegovim najpoznatijim delima izdvajaju se “Mansarda”, “Bašta, pepeo”, “Peščanik”, “Grobnica za Borisa Davidoviča”, “Rani jadi”, “Enciklopedija mrtvih” i “Čas anatomije”.

Diplomirao je na katedri za Opštu književnost u Beogradu 1958. godine, a bio je i dopisni član Srpske Akademije nauke i umetnosti (SANU).

Preminuo je u Parizu 15. oktobra 1989.godine gde je jedno vrmee lečio i živeo, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Njegova dela su bogata mudrostima, a mi vam izdvajamo najpoznatije i najlepše.

Teško je podići svoju nesreću u visinu. Biti posmatrač i posmatran istovremeno. Onaj koji je gore i onaj koji je dole.

Takav je život. Ščepa čoveka za dušu, ne da mu da diše.

Ne volim ljude koji se izvlače iz svega kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši.

Kakav dobro obavljen posao, smrti, kakav uspeh srušiti takvu tvrđavu!

Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju za tako kratko vreme. Potrošiti toliku energiju, brzo kao kad se ispuši cigareta. Kakav je to bio posao, smrti, kakva demonstracija sile!

Suština čoveka, crta koja ga odvaja od životinje, jeste svest o sopstvenoj smrti.

Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.

Nacionalizam je, pre svega paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja.

Opasno je naginjati se nad tuđom prazninom, a u pustoj želji da se u njoj, kao na dnu bunara ogleda svoje vlastito lice; jer i to je taština. Taština nad taštinama.

Za nesmetan rad duha potrebna je savršena samoća, inače će duh pasti pod pogubni uticaj tuđeg duha, a da toga možda i neće biti svestan.

Nisu opasne sve knjige, opasna je samo jedna.

Hteo sam da pokažem kako u vrlo različitim epohama postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti.

Pisac treba da nas uveri da zna više od ostalih, a da uprkos tome, sumnja više od svih.

Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.

Stil