„Dragi Đole, ja sam tvoj srpski jezik“

Muzičar Nele Karajlić, na Međunarodni dan maternjeg jezika, pročitao je pismo koje je „srpski jezik napisao“ Đorđu Balaševiću.

„Dragi Đole, ja sam tvoj srpski jezik. Onaj kojim si govorio, s kim si se zajedno udvarao, i na kom si pisao svoje pesme. Pišem ti ovo pismo ne bih li ti barem malo zahvalio na svemu onome što si učinio za mene“, čitao je Nele Karajlić.

„Znaš i sam kako je vreme došlo, koliko me je tuđica i nakaradnih pravila kidalo, komadalo, kako sam unižen i povređen od svih onih koji su me stavljali u usta. Od svih tih tvitova, klikova, Fejsova, botova, dismisova, hejtova“, nastavio je.

„Gospode, da li jezici pate kao ja? Ti si, Đole, bio jedan od retkih koji mi je čuvao dostojanstvo, da tebe ne bi, mislio bih da sam sebe ne mogu da razumem. Đole, hvala ti na svim onim neočekivanim rimama kojim si od mene pravio jedinstvenu nisku bisera čija bi dužina premašila i Kineski zid“.

„Neke od njih su mene iznenadile. Hajde, na primer, Snaša sa salaša, ili Mirka koju neki dirka, to ja još i bože pomozi da predvidim, ali ono da si u vojsci našao druga do groba, a zaradio hroničnu upalu zgloba, e, to je zateklo mene, vlasnika svih tih reči“, nastavlja Karajlić.

„Hvala ti na predivnim poređenjima, uvek drugačijim i svežim. Uvek sa nekom dubokom dozom tuge koju si iscrpio u svoje najlepše stihove. Bilo je pesnika koji su me do neba uzdizali, ali je samo kod tebe mahovina kao astragan. Hvala ti na metaforama kojih si prepun poput onog vrča vina što ga čovek u belom napravi od vode. Hvala ti na onim bagremovima čija je sudbina da ih svako malo lome, ali da nikad ne budu slomljeni“, stoji u „pismu“.

„Mogao bih još dugo da ti se zahvaljujem, ali me je sramota što to nisam učinio dok su ti još uvek prsti skakali po žicama gitare. Šta da ti kažem, računao sam na nas. Da, zaboravih ti reći, zahvaljuje ti se i moja sestra muzika. Istini za volju, ona i ja dugo nismo u dobrim odnosima“, piše srpski jezik Balaševiću.

„Ti si poslednji koji si pokušao da nas pomiriš. I, eto, dragi moj Đole, sad si gore gde i treba da budeš, pored tvog Novosađanina Zmaja. Sad se pokopljajte stihovima, bacajte rime, slavite moje ime, uzburkajte svemir, nek se nebo prošara munjama.“

„Mogao bih još dugo da ti se zahvaljujem, ali me je sramota što to nisam učinio dok su ti još uvek prsti skakali po žicama gitare. Šta da ti kažem, računao sam na nas. Da, zaboravih ti reći, zahvaljuje ti se i moja sestra muzika. Istini za volju, ona i ja dugo nismo u dobrim odnosima“, piše srpski jezik Balaševiću.

„Ti si poslednji koji si pokušao da nas pomiriš. I, eto, dragi moj Đole, sad si gore gde i treba da budeš, pored tvog Novosađanina Zmaja. Sad se pokopljajte stihovima, bacajte rime, slavite moje ime, uzburkajte svemir, nek se nebo prošara munjama.“

„Da ne bi tvojih stihova, ni sam ne bih znao koliko sam bogat. Hvala ti na mudrosti kojom se nisi razmetao, ne zato što nisi imao šta da kažeš već zbog toga što si znao da je tvoj zadatak da publici razgališ dušu, a ne da im oštriš um, jer ćud je ćud, a sud je sud. Hvala ti i na divnim ženama s kojima si upoznao svet oko sebe a svaja svoja neodoljiva, jedinstvena, neosvojiva. Hvala ti na svim imanjima, od onih koji su otišli u Japan, do onih koji su se udale za inženjera pred kojim je karijera.“

B92