Hoćete li prestati da se delite na one koji plaču zbog „Dare“ i na one koji plaču zbog Balaševića

Ne pamtim ovakav vikend. U petak je umro Đorđe Balašević, u subotu je emitovana „Dara iz Jasenovca“, a u nedelju ujutru činilo mi se da jednostavno u sebe ne mogu da primim više bola.

Ne samo zbog smrti čoveka koji je simbolizovao jedno vreme i ne samo zbog užasa Jasenovca koji su pokazali nepojmljivo nevreme – nego i zbog reakcija ljudi koji, izgleda, nisu razumeli ni Balaševića, a ni istoriju, jer su i oko poruke o besmislu nasilja uspeli na društvenim mrežama da naprave rat.

Balkan se nekako zaglavio u opasnom pubertetu, pa čim oseti jaku emociju, umesto da stane, da je promisli, da je malo obradi, da iz nje nešto nauči – on počinje da se deli i počinje da se dere. Tako su u subotu uveče paralelno s emitovanjem zverstava u Jasenovcu od kojih bi prosečan čovek u nemom saosećanju u mislima bio sa žrvama, ljudi na mrežama uspeli da se podele na „one koji plaču zbog Balaševića“ i na one koji „plaču zbog Dare.“

Kao da ne možemo oba?

Kao da nam nije dovoljno muka, pa sada i oko tuga treba da se delimo?

Potpuno je normalno plakati i zbog Đorđa i zbog „Dare.“ Nenormalno bi bilo da ništa više ne može da nas gane, ali ako nastavimo da „od tuge pravimo nauku“, i da svakom bolu brojimo mililitre, na kraju će ga biti sve više i više.

U toj trci da u svemu tražimo neku svoju ispravnost i pobedu zaboravljamo poruku i Balaševićevih pesama i svih užasa svih sukoba na svim prostorima:

Znaš šta, nek se doba preokrenu,

nek se zvezde uznemire, nek se planine pokrenu.

Pa šta, vetri nek pomahnitaju,

nek se vulkani probude, samo rata da ne bude!

Samo da rata ne bude, ludila među ljudima,

veliki nude zablude, plaše nas raznim čudima

i svakoj bajci naude – da rata ne bude!

Blic