7 rečenica koje roditelji izgovaraju, a loše utiču na decu

Uprkos ogromnoj ljubavi i posvećenosti, roditelji često greše u vaspitanju i rečima mogu da povrede mališane

Roditeljske floskule koje često počinju sa „U moje vreme“, iako su izgovorene sa najboljom namerom, mogu loše da utiču na dete.

Mladi roditelji često nisu ni svesni da određene vaspitne metode mogu da budu i kontraproduktivne za decu. Psiholog i dečji psihoterapeut Milena Buđevac otkrila je za Telegraf koje reči mogu iskreno da povrede ili zbune dete i čime možemo da zamenimo te fraze.

„Kada sam ja bio u tvojim godinama…“
– Međugeneracijsko poređenje nema nikakvu osnovu, jer se toliko toga promenilo u poslednjih nekoliko decenija, od tehnološkog razvoja, pa do toga koliko roditelji provode vremena sa decom. Promenilo se društvo, sistem vrednosti i način na koji se deca posmatraju; zato rečenice koje počinju sa „U moje vreme“ nemaju nikakvu osnovu – objašnjava Buđevac.

Upoređivanje sa drugom decom
Upoređivanje deteta sa njegovim vršnjacima može takođe da bude opasno, jer kao što nisu svi ljudi isti, tako nisu ni sva deca ista – imaju različite afinitete, talente, želje i interesovanja.

– Dete ne bi trebalo da „juri“ tuđi standard koji možda nema veze sa njegovim željama i sposobnostima – savetuje dečji psiholog.

Sagovornica Telegrafa dodaje da javno etiketiranje i poređenja „boljeg“ i „lošijeg“ deteta može imati loš uticaj i na dete koje je primilo pohvalu, jer bi lako moglo da oseti veliki pritisak zbog toga. Druga zamka može biti ako dete dobije zadatak i preveliku odgovornost da postane uzor i primer vršnjacima ili mlađem bratu ili sestri.

„Pokaži primer drugima“
– Prevelika očekivanja da dete postane uzor drugima mogu da dovedu do bunta ili čak anksioznosti. Dete će se pitati „Zašto ja moram da budem savršen?“. Često vidim da roditelji od najstarije dece očekuju da budu odgovorna i ozbiljna. Tada su deca spremna da učine sve kako bi roditelji bili zadovoljni njihovim ponašanjem – ističe Buđevac.

Tvrdi da je važno deci dati do znanja da smo ponosni na njih, ali predlaže da to „miksujemo“ sa pitanjima „Da li si ti ponosan na sebe?“ ili „Vidiš li kako si ovo lepo uradio?“.

– Ja, i kao roditelj, i kao psiholog savetujem da nema potrebe toliko verbalizovati tu poruku, jer će deca to primetiti i osetiti po našem ponašanju. Nije poenta da uvek oni samo nas zadovolje kao roditelje ili nastavnike, već i da sami primete kako su veliku stvar postigli – objašnjava Buđevac.

– Čak i u odraslom dobu ostajemo u ulozi deteta i čekamo validaciju spolja. To je sasvim normalno jer smo socijalna bića i gradimo sliku o sebi i na osnovu tuđih mišljenja; zato nam je često potrebna pohvala od šefa ili roditelja. Ipak, neophodno je da i sami budemo svesni svojih uspeha.

Kada roditelj treba da opravda „ne“?
Sagovornica Telegrafa smatra da je u određenim situacijama sasvim u redu detetu na pitanje „Zašto?“ odgovoriti sa „Zato što sam tako rekla/rekao“.

– Ponekad je taj odgovor dobar, u alarmantnim situacijama kada je neophodna poslušnost deteta. Roditelji koji se bave vaspitanjem i generalno posvećuju vreme da objasne određene stvari detetu, u spornim situacijama dobiće odgovarajuću reakciju od njega. Treba da se zna ko je u porodici autoritet. Detetu je neophodna osoba koja postavlja granice. U nekim situacijama „Zato što sam tako rekla“ sasvim je dovoljno, bez ikakvog opravdavanja. Kasnije će biti prilike da objasnimo detetu zašto smo u određenoj situaciji reagovali na taj način – objašnjava dečji psiholog.

„Velika deca se toga ne plaše“
Ni roditeljima nije lak period kada dete treba da savlada određeni strah. Nije idealno ignorisati njihov problem koliko god on nama delovao banalno, – potrebno je pronaći način da im pomognemo da prođu kroz taj period.

– Otpisivanje emocija je veoma opasno. Kada detetu kažemo da nema čega da se plaši, ono lako može iz toga da zaključi da nešto sa njim nije u redu. Opet tu postoji i druga krajnost, kada roditelji previše „štite“ dete od tog straha, pa svake večeri pregledaju ormare ili uspavljuju već veliku decu, zato što se ona plaše mraka – ističe Milena.

Prema njenim rečima, određeni strahovi su sasvim normalni u različitim uzrastima. Najpre strah od odvajanja, a kasnije od mraka i čudovišta. Te strahove ne treba smatrati banalnim, i poželjno je detetu dati do znanja da smo tu na dohvat ruke ako smo potrebni, ali ipak ne možemo neprekidno da razuveravamo dete da taj strah nije opravdan. Zamka u koju roditelji često upadnu jeste da svojim ponašanjem podržavaju strah.

– Na primer, ukoliko se deca plaše odlaska u vrtić, pa mi odlučimo da ostanemo ispred dvorišta i mašemo im, time šaljemo poruku da je možda njihov strah opravdan, te zato „čuvamo stražu“. Moramo i mi sa našom decom da pregrmimo neke stvari i da shvatimo da je odrastanje povremeno težak proces – dodaje Buđevac.

Otpisivanja emocija je, takođe, česta reakcija roditelja prilikom „neopravdanog“ plača deteta.

„Nemoj da plačeš“
– Najbanaliniji primer koji često dajem mamama, jeste ako dete napravi kulu od kocki, a neko to sruši; tad ne možemo da očekujemo da dete ne plače. Kada bi nama torta u koju smo uložili mnogo truda pala i uništila se, verovatno bismo se i mi rasplakali od frustracije. Ta kula od kocki za dete nije banalna, kao što nama nije naša torta – slikovito objašnjava psiholog.

Potrebno je da pokažemo saosećanje i razumevanje da ih je nešto povredilo.

Generalizacije
Korišćenje reči „uvek“ ili „nikada“ takođe mogu biti veoma negativni. Na primer, ako roditelj detetu kaže „Nikad mi ne pomažeš“, to često može da probudi bunt i osećaj nepravde. Postoji i opravdan razlog: dete je sigurno ranije nekada pomoglo roditeljima, a taj rad ovom rečenicom biva omalovažen.

– Često apelujem na roditelje da izbegavaju generalizacije, jer gotovo uvek postoji neki izuzetak. Reči „uvek“ i „nikad“, mogu da zamene konkretnim usmeravanjima, sa jasnim i direktnim porukama o tome šta su očekivanja. Umesto „Nikad ne sređuješ sobu“, mogu da kažu „Vidim da još nisi sredio sobu“. Potrebno je da roditelj odvoji vreme, i jasno i konkretno objasni svoja očekivanja – zaključila je Milena Buđevac za „Telegraf“.

Telegraf.rs