Kešanski: U maju prošle godine počele su glavobolje.

Ponekad su trajale ceo dan. Počelo bi kao neko pečenje temena, pipnem prstima – boli. Onda se raširi, razlije ko jaje, svuda.

Išla sam na fizikalne terapije jer je fizijatar verovao da je to posledica krive kičme, posebno vratnog dela. Da pršljenovi pritiskaju nerve koji idu kroz vrat pa dalje…
Nisu mi pomogle, glavobolje su ostale.

Napetost je rasla. Ponekad je bila toliko jaka da bih od nemoći skakala ko besno dete u mestu. Pomišljala sam “možda je tumor”, “možda je Jovana stiglo vreme da ideš odavde”, “možda je aneurizma, izliće mi se krv svuda i umreću”. I slično.

Umrla nisam (osim sa svakim strahom da ću umreti), jer sam našla vrsnog neurologa dr Ivana Mihaljeva koji mi je rekao da će za početak biti dovoljan EEG, koji savršeno, onome ko ume da ga “čita”, otkriva šta se dešava sa mozgom i njegovom funkcijom.

Rezultati su pokazali da imam duplo manju dozu serotonina, neurotransmitera (i još nekih neurotransmitera).
Tada mi je i rekao: Vaša anksioznost seče vazduh u ovoj prostoriji.

I onda sam se rasplakala, sedeći na tom krevetu, dok su mi noge u baletankama visile. Onim baletankama, kupljenim za tatinu sahranu. Imale su već rupu na dnu, malu rupu kroz kineski karton, ali ja sam volela da ih nosim.

Raspala sam se tu, sedeći kod neurologa, jer kao da mi se čitav loš period premotao pred očima, kao da je ovom kontatacijom ubo iglom u sve što vučem.

Tenzione glavobolje, anksioznost, kaže: javi se psihijatru.

Javim se, zakažem, odem. Nisam mogla da pričam koliko me je glava bolela. Nisam imala zapravo više ni želju, kao da sam sve što sam imala ispričala odavno… Nije bio momenat, ali svakako je bilo jasno da mi je radi manjka serotonina potreban antidepresiv.

Počela sam da ga pijem, glavobolje su još neko vreme bile tu. Završavala sam sa njima knjigu, vodila dete na reku, verglala biciklom natovarena kao magarac, panično slala doktoru poruke: Doktore, a šta ako se srušim?

Kontrolu sam uradila pre dve nedelje, nalaz je skoro isti, što znači da moja anksioznost nije bila samo psihijatrijska (jer bi je antidepresiv sam rešio), već i neuropsihijatrijska. Iregularna moždana funkcija koju da nisam otkrila možda je mogla da se okonča epi napadom, moždanim udarom…

Sad sam dobila lek koji treba da mi “ispegla” oštre talase.

Zašto sam sve ovo otkrila?

Zato što sam sto puta čula:
Šta će ti lekovi, pa ti si bar pametna žena, daj malo pozitive!
A, je l nisi probala da to rešiš nekom jogom, vežbanjem?
Daj, iskuliraj, šta se toliko daješ, vidiš gde te vodi!

…

Moja anksioznost, dakle, uslovljena je genetskom sklonošću ka nedostatku važnih neurotransmitera i nijedna Ana Bučević sa svojim videom je ne može izlečiti. Nikakva vibracija. Nikakav vorteks. Nikakvo moje kreiranje pararelne realnosti u kojoj zamišljam da sam žena koja ne pije lek, jer “ako to uradim, mogu lek odmah da prestanem da pijem”.

Shvatate li da neke poremećaje ne može da izleči samo pozitivan stav, moj serotonin ne može da nadoknadi crna čokolada. Zapravo dejstvo joj je za lečenje anksioznosti u ravni Ane B.

Nedopustivo je stoga da ona u videu govori: Da li ćete koristiti tablete za anksioznost i depresiju to zavisi od vas.
Zavisi, da, ali ako dignem ruke od njih, meni neće biti bolje, moja moždana funkcija mene može danas sutra da upokoji, ili tresne o zemlju sa grčenjima tela, dok mi pena šiklja na usta, ili me raseje ko brašno da ne znam kud sam pošla kud došla.

A što mi to treba?

Majka sam, supruga sam, dete sam nečije. Tetka sam, ujna sam. Prijatelj sam. Komšinica sam.

Imati verovanje da će biti dobro je jedna stvar, a lečiti se samo verovanjem da će biti dobro je skroz druga stvar.

Ja verujem da će sve sa mojom iregularnom moždanom funkcijom biti dobro, što bi moja školska rekla: Pa, jebote, Vojnovićka, nisi valjda očekivala da imaš regularan rad mozga?!

Zato vas molim, ne serite ljudima sa depresijom i anksioznošću da je sve iz glave. Jeste, ali evo, kao kod mene, ispada da uopšte nije do mene, već nasleđene sklonosti koja se razvila u deficit neurotransmitera i tu nikakva vibra, vorteks i slično ne može pomoći. Tapkanjem bih možda samo sebi aktivirala neko žarište i ćao.

Taj nedostatak je u neku ruku i formirao moj karakter. Ko zna kakva bih bila da ga je “prelivalo”.

Pišem svoje iskustvo, kao i uvek, jer se svi različito nosimo sa problemima, nije nam isti put pre i sad, genetski materijal, odgoj, ali nemojte neke stvari banalizovati i stavljati ih u rang minornih problema koji se leče literaturom za samopomoć i lupanjem u gong.

Izvor: Facebook / Jovana Kešanski