Mart pre 49 godina i sećanja na variolu veru: Strah od smrti

„Strah od variole i velika smrtnost terala je ljude da trče sami da se vakcinišu – bez pisanja, poziva i molbi. Korone se ljudi, izgleda, ne boje, pa se predomišlajju da li da se vakcinišu ili ne“, tako nam glavne sličnosti i razlike između velike epidemije koja je u martu 1972. pogodila tadašnju Jugoslaviju i ove današnje epidemije opisuje epidemiolog i učesnik u „ratu“ protiv variole Radmilo Petrović. Za Nova.rs, on ističe da su te davne 1972. zdravstveni radnici sveobuhvatnom vakcinacijom pobedili variolu veru za dva meseca.

“Tada su za samo četiri nedelje zdravstveni radnici tadašnje Jugoslavije vakcinisal 18 miliona ljudi. A sada je za dva i po meseca sa dve doze vakcinislao jedva 10 posto”, naš sagovornik upoređuje neuporedivo.

“Tada se radilo, nije se čekalo da se zakaže, pa sve polako, samo još i kafu da popiješ. Sve je to kulturno, svaka časat, ali sporo. Mora da ide deset puta brže. 1972. su bile kolone i redovi za vakcinisanje. Zavrneš rukav i kolona ide dalje, ne gubi se vreme”, opisuje nam mašineriju za vakcinisanje koja je bila u punom pogonu tog marta pre skoro pet decenija.

Naš sagovornik poručuje da vakcinacija protiv korone mora da bude brža i sveobuhvatnija.

“Manimo se kulture, to je mnogo sporo. Efekat suzbijanja epidemije zavisi od sveobuhvatne vakcinacije”, više je nego jasna i opominjuća poruka ovog iskusnog epidemiologa.

“Ja sam vodio osam beogradskih karantina. Imali smo četiri bolničke i četiri vanbolničke izolacije. Vodilo se računa, trudili smo se da u sobama ne bude više od dve osobe. Brzo se reagovalo i uspelo smo da prekinemo taj lanac beogradske epidemije variola vere”, tako nam je svoja iskustva iz 1972. preneo epidemiolog Zoran Radovanović.

“Vanbolnički karantini su bili u hotelima B kategorije, sada bi to bili hoteli sa tri zvezdice. To su bili ‘Mladost’, sad Hotel M na Avalskom drumu, tu smo prvo smeštali, pa zatim u ‘Nacionalu’, to je motel na Bežanijskoj kosi. Karantin je bio i u motelu ‘Šumadija’ iza Avale”, priseća se Radovanović nekih od mesta u kojima se tada boravilo po 16 dana, toliko je trajala izolacija.

Smrtnost od variole vere je veća nego od koronavirusa, ta bolest je bila mnogo opasnija, a ključ je bio u pravovremenoj reakciji i prekidanju lanca zaraze, ukazuje naš sagovornik.

“Taj koji je uneo epidemiju u Beograd, on je samo u Beogradu zarazio 27 ljudi. Zarazio je i nekoliko u Novom Pazaru i Čačku, naparavio je i jednu metastazu u Moroviću. Energično smo reagovali, da nije ništa preduzeto u Beogradu ne bi bilo samo 27, bilo bi ih 150. Uspeli smo da presečemo lanac. Samo je pet obolelih bilo je u drugom talasu, a tih pet nije zarazilo nikoga, tu se lanac završio”, objašnjava Radovanović kako je epidemiolška služba razmišljala i reagovala pre skoro 50 godina.

“Trudili smo se da hvatamo sve te kontakte, u Beogradu je u karantinu bilo nešto više od 1.000 ljudi”, objasnio je epidemiolog za Nova.rs.

Epidemiolog koji se na trerenu borio sa variolom verom Radmilo Petrović poručuje da nije trebalo razvlačiti epidemiju koronavirusa.

“Nije epidemija lastiš, niti žvaka. Oni su išli na tehniku razvlačenja. Trebalo je odmah da izoluju sve kontakte, i prve i druge. Trebalo je odmah da se ide na sve kontakte, a ne ‘pusti ga kući da se on sam čuva i da se javlja iz samoizolacije’. Nismo mi toliko disciplinovan narod”, oštar je Petrović u izjavi za Nova.rs.

On se priseća i da je te 1972. policija je reagovala i u karantine odvodila sve kontakte zaraženog.

I on je lično bio smešten u jednom vanbolničkom karantinu.

“Ja sam spavao u karantinu ‘Mladost’, tu sam bio sa svojim šefom. Išao sam na teren, a sa kontaktima i potencijalno zaraženima sam u tom karantinu doručkovao, ručao, večerao. To je bio hotel Ferijalnog saveza Srbije i tu su bili smešteni svi oni koji su bili u prvom kontaktu sa zaraženima. Ljudi su pričali svoje životne priče i čekali su da prođe tih 16 dana izolacije”, priča Petrović.

Sebe opisuje kao izviđača, a svoj posao nam je objasnio do detalja, slikovito.

“Ja sam bio onaj koji, kada se javi neki sumnjivi slučaj, odlazi bilo gde na teritoriji Jugoslavije, da se uzme materijal. Ja sam njemu čeprkao po koži, uzimao virus i odnosio ga na Torlak avionom, helikopterom, automobilom. Obišao sam sve karantine”, priča Petrović.

Svedoči i da na samom početku epidemije nisu svi uslovi bili naročito sjajni, pa se u Đakovici, gde je epidemija počela, dešavalo da u sobama bude po sedmoro do desetoro zaraženih.

“To je bio pakao”, opisuje Petrović.

Dodaje i da su na početku epidemije lekari nosili samo obične maske, kape i rukavice, a oprema se po izlasku iz karantina i obilaska zaraženih ili potencijalno zaraženih odmah spaljivala.

“Posle 10-15 dana su napravljeni skafanderi”, priseća se naš sagovornik.

Nova