Kod nas se, izgleda, deca rađaju jer je mamama ‘vreme’ da rode.

Kako sam prešla tridesetu, počeli su svi redom da me saleću na ulici sa pitanjem kada ću se udati i shvatam li da mi je ‘vreme’ da rodim decu. Apsolutno nikoga nije bilo briga što sam magistrirala, pa se odselila u inostranstvo ne bih li radila za neku pristojnu platu i potrudila se da sebi steknem i obezbedim normalan život. Nikoga nije bilo briga ni što sam radila na sebi, učila, gradila karijeru, proputovala svet uzduž i popreko. Bože moj, sve je to ok, ali nemaš decu. Džabe ti sve drugo. Jer zaboga, vreme ti je.

Kod nas se, izgleda, deca rađaju jer je mamama ‘vreme’ da rode.

U srednjoj školi se zatrudni. Malo se progutaju osuđujući pogledi profesora i doskorašnjih drugara. Srednja se završi vanredno. Tada te svi tapšu po ramenu jer si hrabra. Pošto si trudna sa nekim ko očigledno ne zna da ga vadi na vreme, pošto jel, to tako ide, udaješ se za njega. Budući da je i on u sličnoj situaciji kao i ti, na jedvite jade se otaljava srednja škola i traži se kakav takav posao. Jer jedna ustašca treba hraniti. Zajednički život se započinje sa roditeljima, balkanskim običajima vođeno, njegovim, naravno. Snaja i svekrva vode život na ratnoj nozi. Svaka zna najbolje. Sinak, naprasno glava porodice, i dalje mamin sin, ne zna na čiju stranu da stane. Gde god da se okrene, najebao je. Kome god da stane na stranu, pogrešio je. Ipak je mama – mama. Pod njenim krovom je. Nezamenjiva je. Žena je… Pa, žena. Ona pomoć u kući nema. Zna se, muž je umoran, radio je ceo dan. Njeno mesto je uz šporet, bebu, mašinu za veš i peglu. I ako želi da počne da radi, lomi se između toga da joj dete podiže omražena joj svekrva, vaspitačice u vrtiću ili da, kako – tako, stekne i doprinese i onako siromašnom kućnom budžetu. Nada se da će donetom zaradom u kući steći i malo poštovanja. Uzalud.

Jedini izlaz traži na forumima, kada uspava dete. Tada se busa u grudi kako se žrtvovala za dete, osuđuje one druge mame koje vole da vode računa o sebi, izlaze i zabavljaju se. Jer one su loše majke. Majkama je mesto u kući, uz dete. Njen život ne bi imao smisla bez deteta.

I tako je. To su one mame koje su u detetu našle smisao života. Jer ga pre toga nisu ni imale. Jer nisu imale vremena da ga nađu. To su mame koje nemaju ni vremena ni novca, a često ni snage da odu kod frizera ili kozmetičara. A i da mogu, ne usuđuju se, jer im je usađeno u glavu da je to luksuz.

To su one mame koje govore kako su postale ostvarene rođenjem deteta. Ali one nisu imale vremena da žive, da se ostvare i kao žene, poslovne, kakve god. Nisu imale kada da ostvare svoje snove. Pa su utehu našle u deci.

To su one mame koje rođenjem gube identitet, one prestaju da budu žene sa imenom i prezimenom. Postaju mame, i samo to. O svemu govore isključivo u množini. Kakili smo. Sikili smo. Izašao NAM je zubić.

One više nemaju ambicije. Ispuniće te ambicije njihova deca. I onda se na ta dečja pleća tovare razne sekcije, strani jezici, sportovi. Sve u smislu ‘Ako ja nisam mogla ništa da uradim od života, ti ćeš’.

A ne bi priznale to nikome, da nisu srećne, da nisu ispunjene.

Možda se ponekad, u PMS-u rađa i pomisao o razvodu, ali se tu javlja još jedan problem. Kako? Od minimalca ne može da se živi. Alimentaciju dobiješ kad si već na ivici da eksplodiraš, bacaš ‘ljagu’ na porodicu, jer iako je 21.vek, razvod je i dalje ‘sramota’ i ‘tabu’. Gde ćeš? Šta ćeš? Nigde. Ćutiš, sediš gde jesi i tako život prolazi. I deca su ti jedina svetla tačka i jedina radost.

I u šta izrastaju ta dečica? U nesrećnu decu, ukoliko ne ispune sve ambicije roditelja. U frustriranu decu, preopterećenu obavezama. U tužnu decu, koja gledaju jos tužnije roditelje.

Ima i drugačijih primera, naravno. Ima ih mnogo, lepih i divnih ljubavnih priča. Ali, najčešće se brakovi danas sklapaju zbog toga sto je devojka nehotice zatrudnela. Ima tu emocija, niko ne spori, ali brak, kao brak nije iniciran njima, nego trudnoćom, strahom od roditelja, strahom od osuda okoline, strahom od neizvesnog. I zato se sklapa brak. Jer se to podrazumeva.

Živimo u Srbiji, gde vladaju opšta beda i nemaština. I umesto da planiranje porodice bude prioritet, ljudi, još deca, nasumice ulaze u to, potpuno nespremni. Nesvesni sta jednoj bebi treba. Onda su primorani da život započinju u zajednici a priznaćete, znate jako malo parova koji takav život smatraju idealnim.

I onda se dešavaju nezadovoljstva, svađe, da bi sve kulminiralo razvodima.

E to su bili moji strahovi. Te sam primere najčešće gledala u svojoj okolini. I to sam morala da izbegnem. Zato sam imala za cilj da stvorim sebi drugačije uslove, koji mi omogućavaju da ništa ne moram, nego da želim.

I zato sam čekala.

E zato sam čekala 33 godine da se uverim da sam izabrala pravog, da sa njim zaista želim da ostarim, da sam sigurna da nije sa mnom ni zbog čega drugog, nego zato što me voli i da me neće oženiti samo zato što sam trudna. Iako sam bila. I nisam morala da se udam. Želela sam. I nije me bio strah jer sam mogla i sama. Ali na sreću, nisam.

E zato sam radila po 16 sati dnevno, u nemogućim uslovima, da bih sebi obezbedila slobodu. Ne moram da budem u braku u kom ne želim da budem. Da sebi obezbedim da iz braka mogu da odem u svakom mometu ako poželim a da u braku ostajem samo zato što volim muža i on voli mene. Ni iz kog drugog razloga. Ja eto verujem da je ljubav jedini razlog za ulazak i ostanak u braku.

E zato sam sticala i štedela da ne bih morala da delim životni prostor sa bilo čijim roditeljima. I zato se svi odlično slažemo, čvrsto verujem u to.

E zato danas imam muža na kog sam ponosna i koji je ponosan mnome.

E zato sam danas srećna i ispunjena žena.

A uz sve to sam i mama.

Načekala sam se, istina. Ali vredelo je. Na dobre stvari vredi čekati.

Izvor: Iz malog mozga