Dobar dan, ja sam depresija, gde da sednem? Pod tepih, dušo

pixabay.com

Lifestyle

Dobar dan, ja sam depresija, gde da sednem? Pod tepih, dušo

Pljunuću vam intimni deo sebe jer bolje i to nego da dozvolim da neko iz nehaja ošiša šiške.

Piše: Jelena Đurđević

Otišla sam do ogledala. Imam veliko ogledalo u hodniku, ali u hodniku nemam sijalicu – dve nedelje zaboravljam da je kupim.

Plakala sam do 2.45h. Tu na podu u hodniku bez svetla, naslonjena na radijator. Ne pita te emotivno rastrojstvo da li ti je udobno, samo se desi.

Ujutru sam poslala poruku da želim da se vratim na terapiju. Zakazale smo novi termin, petak u 17h.

– Kako se osećaš?

– Tužno.

– Možeš li da mi opišeš tugu?

– Kao da me boli duša, steže me srce, plače mi se, ne znam zbog čega, ali eto. Osećam se prazno. Možda nisam tužna, možda sam samo prazna.

Moje ime je Jelena i borila sam se sa depresijom.

Moje ime je Jelena i borila sam se sa depresijom koja nije osećaj tuge sa kojom je često mešate.

Šta znači biti u depresiji? Znači da bar jednom pomislite kako bi sve bilo lakše da vas nema.

Viktor Frankl je napisao knjigu Zašto se niste ubili. Knjigu još uvek nisam pročitala, ali ako bih naslov doživela kao pitanje, jednog dana se nisam ubila zato što sam pomislila da bi mami bilo žao. To je jedini razlog.

Ne želim da prekinem svoj život, želim da promenim ono zbog čega se ovako osećam. Da promenim način na koji dajem sebe životu, a dajem se glupavo.

Dajem se tako da ću uvek uraditi ono što je bolje za druge, a ti drugi će uvek uraditi ono što je bolje za njih.

Gde društvo greši i zašto se o depresiji ne priča?

Društvo je normalizovalo “budi jak/a” nakon stresnog životnog događaja. Ja sam pre četiri godine izgubila tatu. Niti sam bila jaka, niti sam htela da budem jaka. Hajde da pričamo o tome kako su mi ljudi prilazili i šta su mi govorili:

ne vredi ti da plačeš, da ga vratiš ne možeš,

sad je gotovo, otišao je na bolje mesto,

moraš da budeš jaka, ti si sad siroče.

Pod jedan, vredi mi da plačem jer, izvinite što su vas učili da suze nisu okej, ali ja emocije ne guram pod tepih.

Pod dva, ne može da bude bolje mesto ako na tom mestu nisam ja i cela naša porodica.

Pod tri, razumem ja da nije lako biti empatičan, razumem i da vam nedostaje emocionalna inteligencija, ali od srca vam kažem: ne morate da ponavljate opšta mesta koja je vama neko ponavljao, ne morate da budete lažno sreći da bi vam kosmom dao još sreće.

Znam da površnost nije vaša osobina nego su vam je nemetnuli oni koji su nekada, kao i vi sada, gledali tuđa posla, a svoja trpali u kesu s kesama, pa u špajz.

Znate li gde društvo greši?

Društvo je normalizovalo probleme u školi i deklariše ih kao period koji će proći kad se završi tinejdžersko doba.

Društvu je mnogo smešno kad tinejdžeri imaju ljubavne probleme, jer “šta oni znaju”.

Društvo ne želi da shvati na koji način deca doživljavaju razvod i porodične sukobe jer nije normalno da se povuku dok ih tuga ne prođe.

Društvo tugu poistovećuje sa depresijom.

Društvo strah poistovećuje sa paničnim napadom.

Društvo nema pojma kako da prepozna emociju koja ga prožima, ali ima pojma kako da vama reši sve mentalne tegobe.

O važnosti mentalnog zdravlja ne mogu da pričam kao stručno lice, ali bez mrvice stida mogu da pričam o depresiji, ne jer mi treba podrška, nego jer dajem podršku onima koje su učili da je depresija bolest o kojoj se ćuti.

I koliko god pisali i pričali o depresiji, istina je da će većina kad sretne depresivnu osobu reći da je naporna i negativna.

Depresivna osoba je samo svoje frustracije hranila baš kao i svi.

Depresivna osoba će jednog dana biti spremna da prihvati sve svoje lepote i užase.

A vi ćete i dalje da se pitate zašto neka Jelena ide na psihoterapiju, šta izmišlja, što privlači pažnju i što malo ne misli pozitivno, pošto se tog orginalnog rešenja ona nije setila.

Za one koji se nemirno prevrću noću: život je i meni nemerljivo više uplakan od onog što ljudi vide, ali sva ludila jednom postanu normalna i sve će tuge proći.

Plakala sam u autobusu, u prodavnici, na ulici, u kafiću, na pijaci, u bolnici, u kafani, na autobuskom stajalištu, u kupatilu, u parku, u kancelariji, na treningu.

Jedina stvar s kojom želim zauvek hodati kroz život je da ne lažem sebe.

Prigrlite bolno mesto, možda vam je sad smešno, ali neko ko ima rok trajanja nema vremena da pravi tuđem ***** veselje.

Lola

Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Lifestyle

To Top