Olivera, vrati se u crninu, budi ucvala i propala, ispoštuj Đoleta kako dolikuje!

Jovana Balašević, ćerka nedavno preminulog kantautora Đorđa Balaševića podelila je na svom instagram profilu fotografiju majke Olivere kako šeta Novim Sadom u prolećnoj odevnoj kombinaciji, uz opis: Ne tuguje to ona, to samo vetar svira jesenju sonatu… kad mu nije vreme, citirajući stih jedne od Đoletovih pesama.

Ova fotografija bila je dovoljna da jedan deo javnosti prokomentariše kako Đole ovo nije zaslužio.

“E moj Đole, laka ti crna zemlja”

“Tuga, toliko o velikoj ljubavi supruge”

“Nije se trudila ni da odglumi žal za gubitkom divnog supruga koji joj je pružio lagodan život. Fuj”

“Dugo joj je trebalo da ga preboli”

“Ovako se ne ponaša žena koja za bilo čim žali”

“On jeste njen, ali je i naš. Trabala je malo zagasitije boje obući i ne oglašavati se … imala je poznatog, voljenog od svih supruga i pesnika – dostojanstveno. Malo me je razočarala ovim pink bojama, slušalicama na ušima i teranjem mode”.

Uz sve “stiliste”, bilo je i onih koji su ovo iskoristili da kažu svoje mišljenje o njihovom braku.

“Čudna je ova Olja… Da je bio sa nekom običnijom, kao što je bio i on sam, mislim da bi bio još sa nama i pevao nam”.

“U pravu ste, bio je izložen silnim stresovima zbog njenih vanbračnih šetnji”.

Ne znam šta je bio smisao izvornog teksta, ali znam šta je zaključak na osnovu većine komentara na vest:

Jadni Đole mrtav, udovica Olivera se šeta u rozim bojama.

Čitava glupost i bezobrazluk nije samo u vezi sa crninom i brojem dana koliko će je ožalošćena nositi, već sa ljudskom potrebom da se slade tuđom tugom, da procenjuju njenu “verodostojnost”. Vedre boje razdražuju, neće bre niko da Olivera nastavi tako brzo sa životom. Žele da je vide ucvalu, ne nasmejanu, da znaju da je boli, jer kad drugog boli (posebno javnu ličnost) onda se sopstvena bol “lakše podnosi”. Žele da ona nosi crno godinu dana, jer su i oni nosili crno godinu dana.

Oliverina odevna kombinacija razdraganih boja nije više tema, već sloboda da se komentariše njihov brak i ko je koga koliko voleo, ko je koga razboleo, ko je kome omogućio lagodan život. Je l’ ovo za lagodan život važi i za sve žene koje sede kod kuće dok muž rmbači u Nemačkoj? Ili samo za Oliveru jer je “Đoletova supruga”?

Ne verujem da bih se ovako obukla da sam friška udovica, ali to ne znači da mi smeta šta Olja nosi. Njen gubitak, njena garderoba, njena tuga, njen način da nastavi NJEN život. Neko će leći u krevet i neće ustati dugo. Neko će otići u kafanu. Neko u društvo. Neko će pevati glasno. Neko će plakati još glasnije. Neko će zanemeti. Neko će se uviti u crno, neko u roze. Neko će naći novu ljubav. Nema tuga jedan, univerzalan način ispoljavanja. I zato se nikad ne bih usudila da komentarišem onoga ko je doživeo gubitak bliske osobe. Da merim njegovu tugu na gram ili kilogram. Da procenjujem kolika je mera dovoljna da bih zaključila: Tuguje dovoljno.

Šta je dovoljno i za koga dovoljno? Za nas ili nju? Kako izgleda osoba koja očekivano dovoljno tuguje?

Posebno ne bih procenjivala nečiji dugogodišnji brak na osnovu boje garderobe obučene dva i po meseca nakon gubitka. Da je obukla crninu, da li bi to promenilo mišljenje o Olji koja je “stresirala Đoleta”, kako su pisali?

Nije Olivera naša, već Đoletova udovica koja nastavlja svoj, a ne naš život, u odeći i bojama koje njoj, a ne nama odgovaraju, sa tugom koju mi ne možemo da izmerimo, jer se tuga ne meri, već se nosi, ali ne na telu već u duši.

LUFTIKA