Ustaću kad budem mogla. Ustaću možda sutra.

Kad smo bili deca, jednom u selu, brat se popeo na sprat, da dohvati gnezdo koje je bilo pod krovom.Izbacio se malo više napred, i pao.
Piše: Marija Lečić Redakcija

Naišla nana, zatekla ga da leži na travi i pitala šta to radi…

„Pao sam…“

„Pa ustani, sine“, rekla mu i otišla dalje, nemajući pojma da je on pao sa nekoliko metara visine.

E, to me podsetilo na ove motivacione poruke, kao… „Nije sramota ako padneš, sramota je ako ne ustaneš“ i slične stvari.

Ma, hajde… Ne znaš ni kako sam pala… Da li iz neznanja, svesno ili nehotice, da li zbog gluposti, nepažnje, da li sam se saplela o ponos ili sujetu, da l’me gurnuo inat ili prevario trenutak…

I ne znaš da li sam ugruvala leđa ili ponos?

Slomila srce ili izgubila veru?

Da li imam potres mozga ili snova?

Možda sam razbila kolena ili iluzije?

Možda me bole ruke, zablude, odustajanja, neizgovorene reči?

Možda me ne boli ništa, ali hoću da ležim baš tu, dok su mi misli kilometrima daleko…

I kako onda znaš šta je sramota? Mani me.

Ustaću kad budem mogla.

Ustaću možda sutra. Možda jednog dana.

A možda ni tad.

Piše: Marija Lečić/Lola