Šta deca žrtvuju za petice, da li ste se nekad zapitali?

Kuća i porodica

Šta deca žrtvuju za petice, da li ste se nekad zapitali?

Poznajem majku koja sedi ispred mene. Zajedno smo prošle mnogo. Bila sam učiteljica čak trima njenim ćerkama i može se reći da smo gotovo postale prijateljice. Ona je posvećena, savesna majka koja svoju decu voli svim srcem. Znala sam oduvek da mogu s njom da budem potpuno otvorena i kada su vesti dobre i kada baš i nisu. Znam da mi veruje. Ali, danas, prvi put, postavila mi je pitanje na koje sam poželela da joj odgovor prećutim. Da slažem. Nisam znala kako da prevalim istinu.

„Marijanine ocene su dobre, vidim to; Mene brine nešto drugo. Čini mi se da ona više uopšte ne voli da uči kao ranije.” – rekla je.

I u pravu je. I ja sam kod njenog deteta primetila istu stvar. A znam i zašto. Imam odgovor, tu je, na vrh jezika. Ali ne znam da li mogu da joj kažem. Razapeta sam između odgovornosti da pomognem Marijani i činjenice da to što ću reći može zaista da povredi njenu majku.

Istina – za ovu majku i mnoge druge roditelje – je ovo: Njeno dete žrtvovalo je svoju prirodnu radoznalost i žeđ za znanjem, na oltaru postignuća. I za to smo krivi – MI. Marijanini roditelji, nastavnici, društvo – svi smo saučesnici u ovom zločinu protiv učenja. Od prvog dana kada zakorače u učionice, usmeravamo ih prema cilju i treniramo ih da svoj napredak, svoju vrednost, mere prema nekakvim brojevima, ocenama, poenima, nagradama. Naučili smo Marijanu da je njen potencijal vezan uz njen intelekt, a da je njen intelekt daleko važniji od karaktera. Naučili smo je da sakuplja petice, medalje, diplome sa takmičenja i nenamerno smo je naučili da nam uopšte nije važno kako je do njih došla. Šta je žrtvovala. Učili smo je da štiti i razvija svoje akademsko savršenstvo po svaku cenu i da je bolje odustati ako se stvari zakomplikuju nego rizikovati da se pokvari taj savršen rezultat, savršena slika. I, iznad svega, učili smo je da je neuspeh strašan. Da ga se treba bojati. I taj strah je uništio njenu dečju radoznalost i želju za učenjem.

Pogledala sam u ovu mamu i pokušala da pronađem neki nežniji način da joj saopštim da svakodnevno zvocanje zbog ocena istovremeno hrani Marijaninu zavisnost od majčine sklonosti da rešava probleme umesto nje, i uči je da su nekakve brojke, nagrade koje dobija daleko važnije od truda koji je ona uložila da nešto novo nauči. Marijana je toliko zaokupljena ciljem da zadovolji svoje roditelje da je sada njena želja za novim saznanjima ugušena stalnom potrebom za potvrđivanjem u očima drugih ljudi, kroz ocene.

Namere i trud koji ova majka ulaže dolaze iz čiste ljubavi i to je jasno kao dan. Želi da se ceo svet pred njima otvori, a sve ono što radi da bi im pomogla da ostvare nešto za šta ona veruje da će im osigurati sreću i uspeh, zapravo je možda kamen spoticanja na tom putu.

Marijana je izuzetno pametno i sposobno dete i njena majka je na to svakog dana podseća. Ali, nikakvu istinsku pohvalu Marijana ne dobija za sam trud koji ulaže da reši taj težak zadatak iz matematike ili završi projekat. Ako je na kraju napornog procesa rešavanja zadatka rezultat koji je ona dobila pogrešan – ona je omanula, bez obzira na to koliko je truda uložila ili šta je u tom procesu naučila. I uprkos tome što niko to ne primećuje, baš u ovim situacijama deca najviše uče. Uče kako da budu kreativna i traže rešenja problema. Uče se samokontroli i istrajnosti. Uče se da prepreka nije trenutak da se odustane, već da se traži drugi put do rešenja. Ali, pošto su toliko uplašeni od same pomisli na neuspeh, jednostavno se trude da ulaze u intelektualno što manje rizične situacije. Znaju da ako probaju nešto drugačije i to im ne pođe za rukom, taj neuspeh biće neka vrsta dokaza da i nisu baš toliko inteligentni, čim im se može desiti da omanu.

Bolje je igrati na sigurno.

Da li je stvarno tako? Da li je to ono što želimo da postignemo? Decu koja ređaju petice, ali mrze učenje? Decu koja su akademski uspešna ali se plaše da zarone u nepoznato i naprave velike stvari?

Marijanina majka je veoma uspešna žena, a bila je i odličan đak. Zna koja je vrednost napornog rada, naučila je to na svom primeru. Njoj je njena majka dozvolila da greši, pada i ponovo ustaje, igra se i uči, ali danas kad ona ima svoje dete, nije u stanju da uvidi značaj i vrednost borbe za cilj. Želi da svom detetu pruži sve, a zaboravlja da najvažnija iskustva u detinjstvu dolaze od onog osećaja kad se suočavate sa izazovom, onih trenutaka kad se izgubite u pokušajima da nešto postignete, kad padnete pa morate ponovo da ustanete, i to vam nije teško jer znate da vas na kraju puta čeka neko novo saznanje.

Na kraju, razumem ovu majku, jer je ona kao ja. I reći joj istinu teško je iz dva razloga: zato što se plašim da će je to naljutiti i da će početi da se brani, ali i zato što i sama moram da se suočim sa istim greškama, i kao učitelj i kao roditelj. Ali, istina je jedina koja u ovom slučaju može da nam pomogne da mi pomognemo svojoj deci da ponovo pronađu svoju intelektualnu hrabrost, svoj entuzijazam za učenje i snagu koja im je potrebna da bi izrasli u nezavisne, sposobne ljude.

I, ako bude sreće, dočekaćemo da odrastu i zahvale nam. Na tome što smo bili spremni da im živote učinimo malo težim danas, kako bi bili spremni da biju bitke koje ih čekaju sutra.

Piše: M. I.

Zelena ucionica

Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Kuća i porodica

To Top