PRAVI VERNICI NIKAD OVO SUJEVERJE SEBI NE SMEJU DA DOZVOLE

pixabay.com

Lifestyle

PRAVI VERNICI NIKAD OVO SUJEVERJE SEBI NE SMEJU DA DOZVOLE

Sujeverje je poslednja stvar koju bi istinski vernik i poštovalac boga smeo da praktikuje i ima u mislima, tvrdi eminentni profesor Ruske bogoslovske akademije.

Osipovom Crna mačka, prazna kofa, broj 13, posebno ako pada u petak…

Znakova koji najavljuju neuspeh ili neku nesreću ima mnogo. Dobro je što malo ljudi zna za njih, inače bi… Uostalom, šta bi? Zar je sujeverje spojivo sa hrišćnstvom! Avaj! Čak i u crkvenoj sredini ima mnogo sujvereja povezanih s nekim dejstvima u hramu ili čak i obredima. A šta tek da kažemo o apsolutno sujevernom po suštini odnosu prema ikonama, svetim izvorima, pa čak i hodočašću? O tome u čemu se krije koren žilavosti sujeverja, zašto ljudi tako često dospevaju u njihovu vlast i kako prevazići strah od obeležja, uroka i ostalog, razgovarali smo s profesorom Moskovske bogoslovske akademije – Aleksejem Iljičem Osipovom, piše portal Pravoslavie.ru.

– Alekseje Iljiču, bismo želeli da porazgovaramo o sujeverjima. To je pojava koja bukvalno preplavljuje naš život: ljudi obraćaju pažnju na neke sitnice koje počinju veoma da ih uznemiravaju. A kako biste vi definisali suštinu sujeverja?

– Reč «sujeverje» se sreće u mnogim jezicima. Između ostalog, u grčkom postoji pojam – «meteotis», koji se na slovenski i na ruski jezik prevodi upravo kao sujeverje. U grčkom znači praznina, privid i glupost. I u jevrejskom jeziku postoji reč sa sličnim značenjem: «dim, para koja se lako rasejava, ništa ne znači, nema suštine», kao i «glupost i obmana». Čini mi se da nam ovi jezici: grčki i jevrejski – pošto su to jezici Svetog Pisma i upravo o sujeti se govori u Svetom Pismu – veoma dobro prenose suštinu ove pojave – sujeverja. Po svom sadržaju to je izvesna praznina i glupost. A ako je reč o jevrejskom jeziku, onda je čak i prevara. U ovom slučaju – samoobmana. Eto šta je sujeverje.

Sujetno je ništavno, ništavilo, praznina, ono čega zapravo nema. A čovek tome pridaje značaj kao nečemu što zaista postoji i usled toga pada u obmanu, u samoobmanu i logično, nanosi sebi štetu, pada u zabludu. Eto šta je sujevereje: vera u sujetne, ništavne stvari koje zapravo nemaju nikakav značaj i suštinu.

– Zašto se sujeverje naziva grehom? Da li je to takođe strast? –

Evo o čemu se tu radi. Šta je greh? Greh (o, sad ću dati definiciju!) je ono što šteti čoveku. Evo, na primer, sad ću uzeti i iseći sebi prst – to će biti greh. Ili ću se ubosti iglom – to će biti greh. Greh je sve ono što šteti čoveku. A zamislite sujeverje: evo, počinjem da verujem da mi je crna mačka prešla put i sad se ne zna šta će sa mnom biti, ili sam naišao na nekoga ko nosi praznu kofu… Čovek se rastroji, ne zna šta da radi, zbog toga se remeti sav njegov normalan život – upravo zato je to greh. A postoje različite vrste sujeverja. Jedan volgogradski lažni starac je govorio: «Ako krsteći se ne dodirnete svojom rukom levo rame, treba odozgo, odozgo! – on će ostati da sedi tamo i šaputaće vam na levo uho.» Ili zamislite da u crkvi predajete nešto preko levog ramena – mnogi čak ustuknu – i to se dešava!

Ima stvari koje su možda i smešne, a ima i onih koje navode ljude na vrlo žalosne zaključke. Na primer, monahinja mi je u jednom manastiru rekla: «Ove godine nismo uspeli da se okupamo na Bogojavljenje – a kad se okupaš, svi grehovi za godinu dana se opraštaju, čovek se čisti od grehova.» Zamislite! I uzgred rečeno, ova glupost, Gospode! – se širi po našoj majčici Rusiji i mnogi počinju: «Obavezno se treba okupati i omiti se od grehova.» Kako je to lako: okupao se čovek i sve je u redu. Nije potrebno ni pokajanje, ni trud – ništa! Okupao si se, a još ako čovek posle kupanja popije i čašicu – pa to je divota! U principu, Pravoslavlje je najbolja religija na svetu.

– A kako se boriti protiv sujeverja, protiv ove praznine? Kako da čovek ne dospe u nju? –

Poznat je zakon duhovnog života: što manje ima vere u Boga, tim više ima sujeverja. Za čoveka koji veruje da se bez volje Božije ništa ne dešava, da na svetu nema nikakvih slučajnosti i da se volja Božija ne sastoji samo u tome da Bog poželi i učini, već i onome što u potpunosti odgovara ljudskom duhovnom stanju, i da nam Bog kao Lekar šalje samo najbolje okolnosti kako bismo se osvestili, – dakle, za onoga ko veruje upravo u Boga, sva ova sujeverja, naravno, nisu ništa drugo osim besmislica, praznina i ništa više. Potrebna je vera u Boga. A kad čovek zaboravlja na Boga, on počinje da veruje u raznorazne gluposti. Čitavo paganstvo se, uzgred budi rečeno, na tome i gradi – paganstvo je na kraju krajeva zapravo sujeverje.

– Kakva je priroda nastanka sujeverja? Neobrazovanost? Koji su još uzroci ove pojave? –

Mogu postojati i drugi razlozi. Ponekad se dešava da se nešto zaista podudara. Crna mačka pređe čoveku put – on ide, saplete se i povredi koleno: eto ti ga!

A možda se glavna stvar sastoji u tome što vera u Boga traži da budem odgovoran u svom životu – prema svojoj savesti, prema veri u večni život, prema veri u to da će mi posle smrti sve što sam ovde učinio biti pokazano i da će mi zaista doneti patnje ako sam činio nešto zlo.

U principu, vera u Boga je odgovornost – trud i neophodna samoprinuda. A u sujeverju ništa nije potrebno. Samo izbegavati: izbegavati da mi neko ne pređe put… Ima slučajeva koji su prosto smešni: ideš i vidiš da neko trči koliko ga noge nose… I šta onda? Dobro, nisam ti prešao put, nego si ti prešao meni. Znači, po toj logici, želiš mi zlo? Kako to čovek da shvati? – Ljudi o tome čak ni ne razmišljaju. Glavni hrišćanski životni princip je princip ljubavi i ovaj princip se u datom slučaju potpuno odbacuje: samo da meni bude dobro. Krstić se nalazio na podu u hramu – niko ga nije podigao. Moja sestra ga je podigla i stavila na prozor u blizini.

Krstić je momentalno nestao. Tek kasnije je saznala o čemu se radi. Ispostavlja se da ljudi bacaju krstić kako bi ga neko podigao i na taj način preuzeo bolest ili neprijatnost – shvatate: sujeverje već postaje zloverje. Uzgred rečeno, to je jedan od odgovora na pitanje zbog čega je sujeverje greh. Zato što postaje zloverje.

U svakom slučaju, sujeverje me ne opterećuje bilo kakvom moralnom odgovornošću pred bilo čim. Nikakve zapovesti mi nisu potrebne, mogu da ne razmišljam ni o kakvim grehovima i zato je sujeverje, naravno, mnogo lakše, i čovek se intuitivno opredeljuje za njega, a ne za veru u Boga gde je sve povezano s trudom. To je glavni razlog.

– Odnosno, ispunjavanje svoje svesti nekakvim neopravdanim strahovima zapravo i jeste sujeverje i protiv toga se jednostavno treba boriti? –

Treba objašnjavati. Nažalost, prilično često imam prilike da čujem da se na propovedi objašnjava istorija praznika, da se objašnjava šta je sveća, šta je amvon, i vrlo malo, skoro nikad se ne govori o tome da postoje duhovni zakoni života, koje je opasno kršiti – isto kao što je opasno kršiti zakon teže ili zakon temperature: ne smeš – opeći ćeš se ili ćeš se smrznuti, pašćeš s desetog sprata. Ima zakona: neće me Bog kazniti kad skačem s petog sprata, već zakon sile teže. Isto tako je i u duhovnom životu: ako želiš nekome zlo samim tim zarivaš nož u svoje telo. Ako nekome zavidiš – ne kaže se slučajno: «pozeleneo je od zavisti», – a svetitelj Vasilije Veliki je pisao: «I nikad u ljudskoj duši nije začeta pogubnija strast od zavisti.» Ispostavlja se da je svaki greh rana koju zadajemo sebi. I u ovom slučaju sujeverje je često povezano sa zloverjem i ono uvek čoveku donosi štetu, greh i ranu, koje čovek, naravno, treba da izbegava. Ali radi toga, avaj, treba da zna Pravoslavlje, i to da njegova suština nije samo u pravilnom ispunjavanju svih njegovih zahteva, već u tome da se čovek bori sa svojim rđavim željama i porivima: da ne laže, da se ne pretvara, da ne vara itd. – eto u čemu je suština Pravoslavlja. «Sine, daj mi srce tvoje,» – kaže Gospod, – a ne noge i ruke. A mi to ne činimo: dajemo ruke i noge.

– Magijski odnos prema pravoslavnim svetinjama je takođe vrlo uvrežena pojava. Protiv bolesti – taj i taj izvor, ako hoćeš da nađeš stan – idi tamo i tamo i t.sl. Zašto se sad ukorenila ovakva pojava? –

O, odlično pitanje. Zaista, sad kad govorimo o preporodu Pravoslavlja narod odjednom zahvata ovakvo sujeverje. Jednom sam na predavanju, negde u prohiji, strogo upitao: «Kome se treba moliti za izbavljenje od pijanstva?» Svi su odgovorili: «‘Neispijnoj Čaši!’» Rekao sam: «Tačno. Nemojte da vam padne na pamet da se molite pred Vladimirskom, ili Kazanskom, ili Iverskom ikonom Majke Božije! Neće vam pomoći!» Svi su odmah rekli: «Hi!» Dokle smo doterali» Razlog je isti: ovo je lako, ovo je mnogo lakše. Lakše je zapaliti sveću, zakazati moleban i akatist. Nije čudno što je jedan pesnik napisao izvanredne stihove: «Da, boj sa sobom je najteži boj. Pobeda nad pobedama je pobeda nad sobom.» Zaista, spreman sam da prevalim na stotine kilometara do «Neispijne Čaše» u ovom manastiru, ali da se uzdržim od još jedne čašice – to je već previše, naravno.

Borba sa sobom je najteža stvar i Pravoslavlje poziva upravo na to: na borbu sa svojim starim čovekom. A naš lukavi razum radi isto što i voda koja teče: nailazi na kamen – obilazi ga i teče dalje. Tako je i ovde: nailazimo na zapovesti Božije i zaobilazimo ih. I podmećemo umesto zapovesti Samog Boga ove formalne stvari, ono što se u judaizmu naziva «subota». Glavno je da poštuješ subotu. Ako si ispunio ova pravila – sve je u redu, dobar si. Eto, ispostavlja se da stvari tako stoje.

Vidite šta je svetitelj Teofan pisao o hodočašću. Jednom mi je neko poslao snimak litije gde je sveštenik pred početak objavio: «Svi oni koji dođu do kraja dobijaju potpuni oproštaj za sve grehove koje su učinili.» Sveštenik! Šta radi! Istina, put je trajao tri dana i bio je težak, ali eto šta je čovek rekao. Ispostavlja se da se čovek na taj način čisti od grehova: ne pokajanjem, ne ispovešću, ne pažljivim životom, ne borbom sa svojim starim čovekom, već – gazi nogama. Evo šta svetitelj Teofan Zatvornik piše o hodočašću: «A na putu nećeš ni primetiti kao ćeš postati neosetljiv. Koliko ti predmeta ulazi u glavu – i ostaće samo forma, bez sile i života. Zar nije bolje da se odreknete tuđinovanja?» – piše on jednoj osobi. U drugom pismu: «A šta ćete na putu sve pokupiti, čega ćete se sve nagledati i naslušati!»

Da, zaista, čovek stoji u hramu, a misli mu lutaju po čitavom svetu. A ovde, hajde pokušaj da se usredsrediš dok hodaš. Najbolje je ako ljudi pevaju. Vidite kako se svetitelj odnosio čak i prema hodočašću – naizgled, dobra stvar, sveto delo – a pogledaj izbliza. Istina, on pritom piše, radi objektivnosti, da čoveku koji još uvek skoro ništa ne zna o veri, koji ne može da vodi nikakav hrišćanski život kod kuće, hodočašće ponekad može bar malo da pomogne, kad ode u svetinju, kad se pomoli, ispovedi i pričesti. «Za takve ljude, – kaže on, – dobro, to može biti i korisno. A za čoveka koji je jak u veri to može postati samo uzrok rasejanosti.»

A pogledajte u šta su se pretvorile naše poklade! «Posle Svete liturgije – provod za poklade» – čitam. I to se objavljuje na crkvenim stranicama! Čovek se seti istorije Ruske Crve, kako su se borili naši podvižnici – jedan episkop je čak i ubijen zbog toga što je strogo razobličavao raspojasanost koja je počinjala na poklade. I vidiite: danas poklade ulaze u naš život. Uskoro uopšte više nećemo moći da se razaberemo gde je Crkva, a gde je svet. Nećemo čak moći ni da shvatimo. I sve je to pod zastavom nekakvog misionarenja. Oprostite, kakvo je to misionarenje? Naprotiv – to je podrivanje autoriteta. Ako znate da ima ljudi koji se zaista pripremaju za post – pokažite ih: eto, vidite kako se oni ponašaju, – već počinju da se spremaju za post. Zapravo se dešava potpuno suprotno, odnosno to je već paganstvo. I šta može da se kaže za to? Poklade su paganski praznik, što je sasvim očigledno.

– Kako se boriti sa strahovima (strahom od crne mačke, od uroka i dr.), koje osećaju ljudi koji ponekad dolaze u hram? Svesni su problema, ali nikako ne mogu da ga pobede…

– Hristos je odgovorio: «Kad čujete…» – i nabrojao je strašne stvari koje čekaju čovečanstvo na kraju istorije. On kaže: «Kad čujete, podignite glave vaše!» O kom vremenu govori? Kad ljudi budu, da kažemo na slovenskom «izdisali» od straha zbog predstojećih nevolja. Već sad se mnogi plaše. Hristos je upozorio: kad čujete (vi – odnosno hrišćani), podignite glave, jer se približava čas našeg susreta. Susreta sa Hristom! Opet moramo da ponovimo iste reči: što je manje vere u Hrista u nama, tim više imamo ne samo sujeverja, već i strahova. To je potpuno prirodna i zakonita pojava. Ko može da me uvredi kad su sa mnom divovi-zaštitnici? Pa niko! Nikoga se ne plašim. A ovde je sa mnom Gospod Bog, a ne bilo ko. Ako čovek ima takvu veru – samo što veru u sebi treba razgorevati, – naravno, ovakav strah će se povlačiti, odstupiće od njega. Veoma je važno da se čovek na to podseća. Kao što je pisao iguman Nikon (Vorobjov):

«Pravilne misli ne treba odlagati u neki magacin sećanja, već stalno treba podsećati sebe na njih i razgorevati ih u sebi, zato što greju dušu i pomažu čoveku u njegovom životu.

» Ispostavlja se da je put: «Podignite svoje glave!» Čini mi se da za savremene ljude ove reči poprimaju sve veći značaj.

Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Lifestyle

To Top