Mama, kad ćemo na more? Sledeće godine.

pixabay.com

Lifestyle

Mama, kad ćemo na more? Sledeće godine.

Zaglavila sam se kod života koji se sveo na “Kad ćemo na more? Sledeće godine.” Kad ćemo da živimo? Sledeće godine.

Svake godine, negde oko sredine letnjeg raspusta, kad sve Anikine drugarice odu koja na more, koja na selo kod babe i dede, sačekalo bi me to isto pitanje.

– Mama, kad ćemo na more?

– Sledeće godine. – odgovorila bih nehajno, kao da je to odlazak do pijace ili pekare na uglu ulice.

Čini mi se kao da sam godinama i ja verovala u tu laž da će se more, plavo i čisto, jednog leta stvarno dogoditi. Goran, naravno, nije bio za to, ali sam kao i svaka zaljubljena žena mislila da imam moć da ga promenim. Ili bar tu jednu malenu stvar – da se predomisli i da odemo porodično na more.

– Nemamo para za to, ma jeste, da se okrećem na suncu kao pile na ražnju, kakvo more, šta sam ja šaran, šta bi ti htela da se budim u zoru da nađem ležaljke?!

Prvih godina bih se umiljkavala, mazila, pokušavala lepim:

– Naći ćemo para, sunce je lepo, more je divno, ne mora ležaljke, možemo i na peškirima.

Posle, kad je Anika umesto radosnog: „Jeeeee, sledeće godine idemo na more!“ prevrnula očima na moj uobičajen odgovor, nisam se umiljkavala.

– Nemamo para, jer ti sve potrošiš na kladionicu, Gorane. Nisi ti pile, nego kočoperni pevac, a šaran je rečna riba! Some!

Svađe su nam bile oštre i kratke, završavale bi se Goranovim lupanjem vrata i mojim besnim ribanjem kupatila. Dan dva bi potrajalo gunđanje i ćuškanje po hodniku, i som je rečna riba i ovaj som neće na more, briga me, mene još manje.

Ogorčenje bi se povuklo kao oseka i u nekom trenutku zajedno bismo popili kafu i život bi se nastavljao dalje. Do sledećeg leta i pitanja: mama, kad ćemo na more?

Moja tetka je imala običaj da kaže kako sam ja u stvari srećna žena čim se s mužem svađam samo jednom godišnje. Nije znala da su se u tim našim svađama taložile godine nezadovoljstva, gutane zavisti, ljubomore, briga. Da sam godinama živela u strahu da me ne strafi neka bolest ili ne udari auto kad se vraćam s pijace.

Uveče legnem, zatvorim oči i vidim lepo: ležim na asfaltu, pored mene popadali cegeri, poispadale jabuke i šargarepe i dve tri vezice spanaća. Ležim sa flekom od krvi na stomaku, čelu ili nogama (svaki put bi me auto udario s neke druge strane), ležim i mislim: ali nisam skuvala čorbicu za ručak, neko treba Aniku da uzme iz škole, nisam je nikad odvela na more.

Te su me kratke misli bolele više nego da me je neki auto stvarno udario.

Ali nisam umela da ustanem, na noge da stanem. Niti da kažem bilo kome. Šta da kažem?

– Ćuti, može i gore. – rekla bi tetka.

– Šta si zapela s tim morem? – rekao bi Goran.

– Marija i Jovana su ovog leta u Grčkoj. – šapnula bi Anika.

Svaka bi me rečenica probola, tamo na mestu gde me je kobajagi udario neki slučajni vozač.

– Zamisli, moja svekrva otišla na more. – rekla je jednog jutra koleginica na poslu. – Deca i ja nismo godinama okvasili noge, a ona se setila pod stare dane!

– Koje stare dane? Je l’ išla ranije na more? – upitala sam, a nešto mi se steglo u grudima.

– Nije ni ponudila da pođemo s njom! Znaš šta mi je rekla? Snajka, more je stanje uma, ne ta tvoja želja “idem zbog dece” i nosim konzerve i krompir na plažu. Zamisli!

Nisam morala da zamišljam. Zaglavila sam se kod “more je stanje uma”. Zaglavila sam se kod života koji se sveo na “Kad ćemo na more? Sledeće godine.” Kad ćemo da živimo? Sledeće godine.

– Ona ti je u stvari dala dobru životnu lekciju. – promrmljala sam.

– Da, kao da meni samo još to u životu fali, da mi svekrva čita lekcije! – povisila je blago ton.

Nisam mogla da joj kažem da to nije čitanje lekcije, već putokaz. Da treba da naučimo na tom primeru: more je stanje uma. Nije vredelo ni da pokušam da objasnim kako je mogla da uštedi za letovanje da nije svakog meseca kupila cipele, a svakog dana pušila kutiju cigareta. Kao što sam znala da ne vredi pričati Goranu da se od kladionice neće obogatiti.

– Šta će nam more, maco? – upitao je skoro tužno iste večeri u krevetu.

Znala sam da nikad neće shvatiti.

Za njega je život bila svakodnevica kojom nisi zadovoljan. Sve preko toga bio je film, ono što se ostvaruje nekom drugom “bogatašima i ovima što filozofiraju da je more stanje uma”.

– Želim da vodim Aniku. I vodim je. – rekla sam tiho. – Uštedela sam nešto, podići ću kredit i ne, nemoj sad da mi pričaš o drvima, zimnici i drugim čudima. Obezbedimo uvek i sve na vreme, a jesmo li obezbedili uspomene?

– Imamo valjda mi neke uspomene i bez tog mora. – čula sam razočaranje u njegovom glasu. Kao da je već na pola puta da se svađa.

– Imamo, ali i ove nam trebaju.

– Ti si, vidim, rešila?

– Rešila.

– Idemo onda. Upecala si soma.

Lola/Srbijanka Stankovic

Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Lifestyle

To Top