TATA KUPI MI AUTO: RANKO RAJOVIĆ

Dr Ranko Rajović autor je NTC sistema učenja, osnivač Mense Srbije i saradnik UNICEF-a za ranu edukaciju. Kao otac četvoro dece, za Detinjarije govori o svom roditeljstvu.

Predstavite nam se kao tata?
Imam četvoro dece, ali i unuku Taru. Velika deca, Iva, Vuk i Katarina su završili fakultete, a najmlađi Danilo upravo je završio srednju školu i upisao psihologiju. Sa decom sam puno vremena provodio u igri, jer sam se mlad oženio, pa sam i ja bio jedno veliko dete. Ponekad ih dovodio u (kontrolisane) opasne situacije, ostavljao ih da sami rešavaju probleme i da se snalaze, dešavalo se da se „izgubimo“ u šumi, ali uvek uz puno igre i smeha. Sve ono što sam radio sa decom, sad radim i sa unukom Tarom, ali nisam podetinjio kako se to kaže kada neko postane deda, nego se mi svi u tim trenucima vraćamo u instiktivni model ponašanja, pomažemo detetu, pokušavamo nešto da ga naučimo, a to najbolje ide kroz igru i smeh.

Da li mislite da ravnopravno učestvujete sa mamom vaše dece u vaspitanju?
Nekako je tu postojala podela od samog početka, jer sam ih ja uglavnom vodio u park, na igralište, na Frušku goru, a mama je bila uglavnom vezana za proveru domaćih zadataka, da ih nauči kućne poslove, išli su sa mamom u nabavku, sređivali baštu i slično. Bilo je naravno i obrnutih situacija. Pravila su postojala, jer dete tako shvata granice na vreme. Za pravilan razvoj i vaspitanje granice su važne, ali deca instiktivno prelaze preko granice, ispituju dokle mogu, a to sve postoji od njihovog dolaska na svet. Sve je više naučnika koji tvrde da smo prve tri godine života zapravo i dalje fetusi (prof. Lichtman), jer je do tog perioda dete nesposobno za samostalan život i zavisi od dobrote onih koji ga čuvaju. Ta dobrota ima ime i zove se ljubav. Naime, tu se priroda umešala i stvorila hormon ljubavi, hormon vezivanja koji se zove oksitocin i koji se luči u enormnim količinama u momentu porođaja. Na taj način biologija je obezbedila da beba predstavlja mamin centar života i na taj način obezbedila da dete preživi, tj da mama bukvalno bdi na detetom i ispunjava detetove zahteve. Dete zaplače, mama je tu, dete prohoda i padne, mama je već tu. Dete plače, tata gleda utakmicu, a mama iz druge prostorije trči da vidi šta je sa detetom i čudi se kako tata ne čuje. Tata stvarno ne čuje ili čak i čuje, ali shvata da to nije alarmantan plač, a i zna da će mama odmah da otrči da vidi šta je, pa čak i prigovara mami da bespotrebno paniči. Mamina čula su izoštrenija, to je priroda tako uredila. Dete vidi da je mama stalno tu, hladno je u sobi, mama ulazi da pokrije dete. Detetu ništa ne fali, a mama ulazi da vidi da li je sve u redu i dete shvata da ono zapravo kontroliše mamu… i mama je gotova, jer dete tada to upotrebljava čak i kad nije neophodno. Tada kreće svesna manipulacija. Do treće godine može i da se toleriše, posle toga nikako. Sreća, pa je tata tu i on je odličan kontrateg koji daje mogućnost pravilnog razvoja deteta. Nažalost, sve više brakova se razvodi, zato je važno da roditelji koji se razvode idu u bračno savetovalište, da dobiju smernice i korisne savete, kako bi razvod što manje uticao na razvoj deteta.

Koliko porovodite vremena sa svojom decom?
Velika je razlika u godinama, tako da je i velika razlika u vremenu provedenim sa decom. Kad sam bio mlađi, nisam imao puno obaveza, pa sam vodio Ivu, Vuka i Katarinu gde god sam stigao, na rekreaciju, na basket sa mojim društvom, na pecanje, na roštilj. Dok su bili mali, tu sam bio stalno uz njih, provodio puno vremena u parku, na igralištima, na Fruškoj gori, Tari… Učio ih raznim veštinama, recimo da pronađu hranu u šumi, da raspoznaju nekoliko jestivih i otrovnih vrsta gljiva, da samostalno organizuju život u planinskoj brvnari bez vode i struje. Možda bi nekom sa strane to izgledalo čudno, ali to su uvek prihvatali i ozbiljno shvatali. Često smo odlazili na planinu Taru u brvnaru koja je imala samo 2 sobe i 4 kreveta, bez vode, bez struje.

Katarina, Iva i Vuk na Tari

Lakše je bilo kad mama nije sa nama, jer su navikli da mama puno toga uradi umesto njih. Recimo, prvi dan je potrebno doneti dovoljno vode sa izvora, doneti sitne i suve grančice za potpalu i dobili su zaduženja da to i urade. Doneli su nešto malo grančica za potpalu, dve flaše vode i na moju primedbu da to nije dovoljno, skoro u glasu su rekli da će doneti kasnije. I naravno, to nisu uradili, već je pao mrak i posle večeri su legli. Prvu su primetili da je hladno, pa su rekli da bi dobro bilo da ugrejem sobu. Rekao sam da ne mogu bez sitnih grančica i da je sad mrak i da ne mogu da idem u šumu da ih tražim. Nije dugo prošlo, hteli su da piju malo vode, ali sam rekao da ima jako malo vode, svakom po gutljaj, da smo sve potrošili. Naravno, znao sam da nije toliko hladno ni da nisu toliko žedni, pa nisam mnogo brinuo. Kada su se probudili, bez ikakvih mojih sugestija prvo su otišli na izvor da donesu dovoljne zalihe vode, a posle toga otišli u šumu i doneli toliko grančica za potpalu da smo imali za 5 dana. Deca brzo nauče da obavljaju svoje obaveze, posebno kada vide da od njih nešto zavisi. Kada radimo umesto njih, oni polako to shvataju kao uobičajeno i pravimo deci zapravo medveđu uslugu, a možda loše utičemo na njihovu samostalnost i samopouzdanje. Iskustvo koje sam sticao sa mojom decom, danas koristim u radu sa većim grupama dece, posebno kada organizujem NTC kampove. Dolaze deca iz cele Evrope, najmlađa grupa su nam deca od 6 godina, samostalni su, rade i uče puno toga, a usput prelaze i po 20 kilometara dnevno. Neko bi pomislio da je to puno, ali deca ni ne svataju koliko su prešla, nego uveče legnu i već za 5 minuta spavaju. Nema potrebe da ih neko uspavljuje, oni to mogu i sami.

Igre na snegu, na plus 25

Kao nekad sa svojom decom, Ranko organizuje kampove svako leto (Fruška gora, Durmitor, Jahorina, Beograd, Gučevo).

Koliko vremena je potrebno da se na kreativan način posvetite detetu?
Važno je da se dete zaigra i tu vidim važnu ulogu roditelja. Da pokažu detetu neku igru, da ga nauče pravila i tu obično prestaje potreba da roditelji ulaze u dečji svet, koji je često pun nestvarnih likova, nelogičnih stvari… Moramo da znamo da je mozak najsavršeniji biokompjuter ali uz mogućnost koju kompjuteri nemaju ni teoretski – da jedna dobra ideja, kao i dobar učitelj, može da pokrene nešto najkreativnije, najbolje u nama. Nažalost i suprotno, loše iskustvo može da ugasi polet, entuzijazam i pokretačku snagu, tako da su emocije jako važne u razvoju deteta. Puno ljubavi, strpljenja i vremena dete prvo dobija od svojih roditelja, a kasnije u vrtiću i školi. Bez toga nema pravog razvoja deteta. Jedna od važnih stvari su priče i bajke koje dete rado sluša. Dečji svet je drugačiji, tako da i priče za njih moraju da budu drugačije. Lako prihvataju čudna bića, leteće vile, nevidljive prijatelje, životinje koje pričaju, biljke koje rastu do neba i to je važan deo razvoja. Kroz nelogične priče putuju u druge svetove, zamišljaju i tako aktiviraju važne regije mozga, posebno ako se to posmatra iz ugla biologije. Naime mozak je organ za preživljavanje i bolje radi, tj uključuje svoje rezervne kapacitete kada je u pitanju nelogična situacija. Isto tako, kroz ovakve priče primaju poruke i puno toga nauče. Sa starijom decom sam uglavnom igrao društvene igre, sklapali smo Lego kockice, ali sa najmlađim Danilom sam uz sve to osmišljavao još i priče, koje su bile nelogične.

Roditelji se svakako posvećuju na kreativan način detetu, ali potrebno je i sistemsku pokrenuti pristup koji metode učenja preokreće na igru, neočekivane situacije, nelogične priče… Ovakav način rada pokrećem u EU projektima gde učestvujem i gde je NTC osnova projekta. Imali smo već takvih projekata (Srbija, Hrvatska, Slovenija, Češka, Italija, Slovačka, Grčka, Španija, Slovačka, Crna Gora, Nemačka), a naš priručnik je objavila i Evropska obrazovna akademija iz Brisela. Ovakav način rada pokušavam da razvijem i u novootvorenom NTC klubu Dedinje u Beogradu, gde deca većinu vremena provode napolju (čak i kad je kiša) među stoletnim drvećem, na neravnim terenima sa puno uzbrdica i nizbrdica, gde trče, skaču, penju se, spuštaju, a usput rade kompleksne poligone sa puno razmišljanja i na taj način razvijaju svoje ukupne sposobnosti. Dete mora da se kreće, a ako osmislimo igru da u kretanju razmišlja, onda smo uradili pravu stvar.

Koliko vaš profesionalni život utiče na vaspitanje deteta?
U početku nije uticao nimalo, troje dece, Ivu, Vuka i Katarinu sam već imao pre tridesete godine, kada još uvek nema toliko poslovnih obaveza. Najmlađi Danilo se rodio kada sam već puno putovao i provodio puno vremena u Austriji, Italiji i Poljskoj… tako da nisam imao toliko vremena za igru sa njim, pa sam ga često vodio na put, gde bi provodio sa mnom nekoliko dana. Kada je vikend, onda je sa nama išla i Katarina koja mi je puno pomagala, zajedno smo osmišljavali igre i aktivnosti za Danila. Tako da može da se uskladi i vreme potrebno za posao i vreme koje posvećujemo deci. Čak i kad nema toliko slobodnog vremena važno je kvalitetno provoditi vreme sa decom, aktivno, kroz zajedničke aktivnosti i igre. Nekad se tu i greši, posebno danas kada većina dece ima TV u svojoj sobi ili pristup računarima i video igricama, pa se tako gubi važna komunikacija između roditelja i dece. Nažalost, roditelji su danas zauzeti, često se dešava da umorni dođu sa posla i ne mogu u dovoljnoj meri da se posvete deci. Za vreme izolacije tokom prošle godine, osmislio sam program sa Pedagoškim fakultetom iz Kopra i sa NTC timom iz Srbije i puno korisnih saveta je postavljeno za roditelje na sajtu ntcucenje.com ibesplatni za sve zainteresovane. Doseg objave je bio oko 50 000 dnevno, a ponekad i preko 100 000, a aktivnosti su bile vezane za vreme provedeno u kući. Nedavno smo objavili aplikaciju „NTC – saveti za roditelje“ za mobilne telefone (za roditelje), gde su ti saveti sada obrađeni po kategorijama (u autu, na moru, na planini, u parku…). Posvetio sam se radu sa decom, a samim tim i edukaciji roditelja, vaspitača i učitelja, pa često držim seminare i predavanja i prenosim svoja iskustva, ali i medicinsko znanje, posebno ono koje je vazano za razvoj mozga, učenje i razvoj detetovih potencijala.

Šta vi kažete o poverenju između roditelja i dece?
Poverenje mora biti bazirano na iskrenosti i ljubavi, a ne na strahu kako neki roditelji pokušavaju da urade. Dete svakako pokušava da manipuliše sa roditeljima i traži gde su granice. Roditelji sa puno razumevanja, ljubavi postavljaju te granice, dete tada shvata šta može, koliko može i tako roditelji postaju oslonac detetu i razvija se poverenje. Međutim, ako dete samo određuje šta sme ili ne sme, samo sebi postavlja granice, to nije dobro. Dete tada ne zna da čeka, hoće odmah sve i sad, prag tolerancije je nula, a kada nešto ne može onda je frustracija visoka. Među vršnjacima to ne prolazi i dete tamo ne može da zadovolji svoje potrebe, tako da onda počinje da maltretira roditelje. Tu više nema poverenja, roditelji postaju ljudi koji ispunjavaju detetove želje. Radim u Sloveniji i često putujem, a decu povedem kad god je to moguće, jer vole da skijaju. Ta putovanja su dragocena, jer i to je prilika za razgovor, smeh, šale, ali i puno naučimo jedni od drugih.

Sa ćerkom Katarinom u Italiji

Sa sinom Danilom u Herceg Novom

Možete li da opišete savršeno dete?
Savršeno dete je dete koje se igra, istražuje svoj svet, pokušava da uradi po svom, a to ponekad roditeljima nije prihvatljivo. Međutim, to je i prirodno i normalno. Dete pokušava da uradi nešto mimo dogovora, da vidi gde je granica, ponekad uradi i nešto što je opasno, al tu su zato roditelji, da obezbede bezbedno okruženje za dete i da ga nauče šta sme, a šta ne sme. Tako se stvara disciplina. Roditelji nekad greše, ali i to spada u roditeljski staž, a važno je znati da greške stvaraju iskustvo, a iskustvo je početak mudrosti. Zato je važno da roditelji stiču iskustvo, ali i da nauče na vreme koji su danas izazovi, koje su realne opasnosti za dete, koje igre i aktivnosti oštećuju dete, a da toga nisu svesni. Važno je da dete ima jasne granice, a unutar tih granica ima slobodu da radi šta hoće, da bira koju slikovnicu ili knjigu će da čita, da li da se igra LEGO kockicama ili da slaže neku interesantnu slagalicu, da li će da gleda emisiju o životinjama ili vulkanima itd.

Kakav je vaš odnos prema društvenim mrežama?
Društvene mreže mogu da budu korisne, ali isto tako i štetne. Istražujem godinama upotrebu novih tehnologija i primetno je da se granica spušta i da sve mlađa deca imaju svoje mobilne telefone i uključuju se u društvene mreže. Tako možda i nađu nešto korisno, ali isto tako tamo ih čekaju svakakve opasnosti, nepoznate stvari i deci to može biti primamljivo. Na žalost, sve je više primera zloupotrebe dece na mrežama, tako da roditelji imaju dodatnu brigu, jer to je nešto što roditelji ne shvataju, ne znaju kako da se izbore, ponekad ni ne znaju koje sve društvene mreže postoje i gde im dete provodi vreme. I tu je važno da roditelji znaju, da nije samo problem što je dete na društvenim mrežama, nego je i problem preterana upotreba mobilnih telefona. To može negativno da utiče na razvoj pojedinih delova mozga, tako da je moj savet da se upotreba telefona ograniči i da postoje jasna pravila koliko i kad sme da se koristi. Na NTC kampovima deca imamo decu od 6 do 13 godina i imaju pola sata dnevno pristup svojim telefonima, da se jave roditeljima. Već posle prvog dana skoro niko i ne uzima telefon, čak i starija deca, pa roditelji zovu da provere da li je sve u redu. Dete koje se igra, uči nove veštine, kao što su penjanje na drveće, spuštanje niz strminu, vrtenje lopte na jednom prstu, pravljenje kolibe od grana, učenje na jednan nov način koji i ne liči na učenje, svakodnenvno saznavanje novih stvari i nema vremena za nove tehnologije, ni za društvene mreže.

NTC kamp – vrtenje lopte na jednom prstu

To se posebno vidi kada je dete u interakciji sa drugom decom i tada nema osećaj dosade, svaki minut je pretvoren u igru i njima telefoni nisu potrebni. Isto tako i u NTC klubu Dedinje, gde nam dolaze deca od 4 do 12 godina, nismo primetili da neko od starije dece koristi telefon, jer im nije ni potreban, nemaju kad da ga koriste od igre.

Naš gastro urednik je Nenad Gladić – Lepi Brka radi emisiju “Kuvajmo s decom” sa dvanaestogodišnjom devojčicom Jojom, kroz ovu emisju težimo da naučimo decu osnovnim kulinarskim veštinama. Kakva je situacija kod vas u kući (kuhinji) po ovom pitanju?
Rad u kuhinji nije samo važan da naučimo decu osnovne kulinarske veštine, za moju decu to je bilo prilično izazovno. Još kao mali su pomagali, sekli voće i povrće, pripremali salatu, pomagali kada se mesilo testo i slično. Važno je da dete oseća da pomaže da ima neki važan zadatak, makar to bilo i čišćenje jagoda. Svaka aktivnost u kuhinji pre svega aktivira finu motoriku, zatim dete klasifikuje razne stvari (voće, povrće, žitarice, mleko i mlečni proizvode, meso), nauči šta je temperatura i zašto je ringla vruća, gleda kako vodu ključa i kako se stvara para… tu je bezbroj situacija da se sa detetom o svemu priča. Što se tiče samog spremanja hrane, nisam nešto vešt u kuhinji, znam da spremim neke strandarne stvari: ribu, morske plodove, ponekad roštilj i picu. To sam naučio decu, a ostale veštine u kuhinji ih je učila mama, ali moram da kažem da su me prevazišli po kulinarskim veštinama, posebno ćerka Iva koja ima i svoj sajt o zdravoj hrani i zdravom načinu života.

Šta kažu vaša deca o vama kao tati?
To je uvek bolje pitati decu, mada kroz neke njihove postupke, smisao za humor, vidim da koriste neke stvari koje sam i ja radio sa njima kada su bili mali. Desilo se da je na jednom predavanju, neko od učesnika rekao za jednu moju igru (MERENJE PULSA) da je to zapravo manipulacija. Odmah je reagovao sin Vuk koji je bio na predavanju i rekao da su to bile najlepše igre, tako da ih ni onda, a ni sad iz ove perspektive ne vidi kao manipulaciju. Moja deca su provela detinjstvo bez pritiska od uspeha u školi, koristili smo svaki slobodan dan za sport, izlete, boravak u šumi. Važno je da roditelji ne postavljaju prevelik teret na dečja leđa, mojoj deci sam objasnio da merilo znanja ne može biti ocena i da je važno da se trude, da daju najbolje od sebe, pa je bilo svakakvih ocena, ali su svi veoma uspešni. Iva ja završila molekularnu biologiju u Beču, a kasnije kognitivne nauke u Ljubljani. Vuk je nedavno doktorirao na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu, a i Katarina je diplomirala na tom fakultetu. Danilo je upisao psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i evo mogu reći svo četvoro imaju viziju škole budućnosti gde će dominirati igra, smeh, učenje kroz metode koje liče na igru, a znanje i dobre ocene tada dolaze usput. Tako da deca na neki način nastavljaju moju viziju jedne bolje škole, koja će biti po meri deteta.

Da li se uloga tate po vama danas svela na “Tata kupi mi auto”?
Nažalost, sve je više roditelja, koji ispunjavaju želje detetu, podjednako i mama i tata. To naravno nije dobro, jer dete ne zna gde je granica. Da pitate dete šta želi, to bi verovatno bilo da igra video igrice, da jede sladoled i da ne radi ništa. Mora dete da se potrudi i da ne dobije sve na gotovo, da nauči da čeka, da bude strpljivo, da ne može odmah sve i sad, da savlada neki problem, jer tako se stiče samostalnost, samopouzdanje i srećno dete.

Izvor: Detinjarije.com