KAFIĆ ILI DEČIJI VRTIĆ?

Onog trenutka kada ste seli, vi već i neznajući postajete vaspitač/ica, onoj malo starijoj dečici od četiri, pet, šest godina koja veselo trčkaraju u dečijem vrtiću zvani KAFIĆ.

Evo divne prilike da se zamenjuju teze, da se bonton i sentiment nadmeću ko je bitniji, da oni koji imaju DECU smatraju da se samo zahvaljujući njima kugla zemaljska okreće, a oni koji ih nemaju osuđuju i smatraju osobama koje i ne treba da postoje na ovom svetu! Ujedno i mogućnost da se očima hroničara, nekoga ko je nepristrasan i ko samo posmatranjem i beleženjem viđenog, konstatuje određene pojave i pruža mogućnost svima da po svojoj savesti odreaguju i donesu sopstvene zaključke.

Postalo je sasvim normalno da se do svog mesta u kafiću ili restoranu, probijate kroz „parkirana“ dečija kolica. Onog trenutka kada ste seli, vi već i neznajući postajete vaspitač/ica, onoj malo starijoj dečici od četiri, pet, šest godina koja veselo trčkaraju u dečijem vrtiću zvani KAFIĆ. Motaju vam se oko stola, drmaju ga, vaša zakačena torba o naslon stolice pada, ciče u trenutku dok pokušavate da čujete sagovornika i vi morate poput pravog pedagoga, tihim „buci buci“ tonom da ga pitate gde su mu roditelji, da mu kažete kako je slatko, kako ima lepu haljinicu , kako mu je lep trotinetić kojim obilazi oko stolova. Konobari su se već izveštili da sa punim ajncerima kao po žici hodaju i srećno stignu do gosta i donesu mu neprosuto piće. Za svo to vreme RODITELJI te iste JADNE DECE mirno sede, spokojni i opušteni, jer znaju da dok oni uživaju u kafi ima ko da čuva njihove naslednike.

Često prolazim pored jednog dečijeg vrtića, baš u vreme kada roditelji dolaze po svoju decu. Stegne mi se stomak kada vidim kako TRETIRAJU te male ljude. Obično bez zagrljaja ili poljupca ih kao plastičnu kesu „tregerušu“ prihvataju jednom rukom i stavljaju na zadnje sedište automobila, a drugom razgovaraju telefonom ili kucaju poruku. Neretko se čuje da posle vrtića dete ide kod bake, dok mama ili tata ne obave još neke važne poslove. Na tom kratkom putu od dvorišta vrtića do kola nema komunikacije, već se samo čuje trupkanje dečijih nožica i zvuk plastične kopče sa malenog ranca koja se vuče po asfaltu i naravno glas roditelja koji ugovara svoje sledeće aktivnosti. Taj mali čovek ostaje uskraćen za DODIR, POLJUBAC, ZAGRLJAJ u trenutku kada je dan proveo sa nekim drugim ljudima koji nisu njegova krv. Da li su roditelji svesni kakav zločin vrše nad bićem koje su stvorili kako većina kaže iz ljubavi, a sada kada ta ljubav treba i da se „održava“, nema se vremena. Znaju li roditelji kakav je greh nemati strpljenja i ne odgovoriti detetu na njegovo hiljadu i jedanput postavljeno pitanje ZAŠTO!? Odgovarajući mu na to zašto, stvaraš od njega ČOVEKA, koji će kada poraste, znati šta je LJUBAV, šta je roditeljska PAŽNJA, POŠTOVANJE i šta je ŽIVOT, u stvari !

Nemojte misliti, dragi roditelji da ste najveću ljubav svom detetu podarili, hvaleći se njegovim slikama na FB i obaveštavajući nas o svakom njegovom koraku. Ljubav prema detetu je kada ga privijete na grudi, gledate u oči i imate hrabrosti da se suočite sa činjenicom da ste VI stvorili taj mali ŽIVOT i da je vaša moć jača od božije.
DECA SU UKRAS SVETA, reče jednom pesnik, a mnogi roditelji, izgleda, NAJVEĆA SRAMOTA UNIVERZUMA!!!

Izvor: Jasmina Sanader/Detinjarije