Ne moraš svuda i uvek da ideš našminkana

NE BUDI GUSKA! Velika i preslatka poruka zasvetela je na mom ekranu i naterala me da se naglas nasmejem na ulici. Pošaljilac je bila moja jednako velika i preslatka sestra. Trudnica pred porođajem.

Petnaestak minuta mi je trebalo da dođem od kuće do frizera i ja sam taj neveliki put provela kuckajući poruke svojoj trudnoj sestri. Poruke zbunjenosti, blage panike i griže savesti. Ostavila sam decu kod bake da se friziram! Nisam otišla lekaru ili u sud, sup, poštu, negde gde neodložno moram, ostavila sam decu radi lepote i ličnog zadovoljstva.

Sad će sve pametne žene skočiti na mene, al’ ja šta ću?!

Otkad su se rodili, zajedno smo. Bez velikih odvajanja. Ja sam mama – kvočka.

Mislim da svu brigu oko njih i o njima, ili bar većinski deo, treba da snosim ja. Žmu i ja, ali kako nemam pravi posao, onda ja. Odlazila bih tako ponekuda gde se ne može baš s njima: zubaru, ginekologu, na veoma važnu sednicu ili državni događaj koji se treba i mora novinarski ispratiti. Ali kod frizera da radim pramenove? To još nisam radila.

Zato ne treba nikog da iznenadi moja poruka upućena sestri: Podseti me kako se ponašaju žene koje hodaju ulicom bez dece! Je li normalno što me grize savest što sam ih ostavila na tri sata samo da bih čitala knjigu sa folijama i blanšom na glavi?!

JA TO ZBOG SEBE
Ne budi guska, brini malo o sebi!

Eto to mi je odgovorila moja mlađa sestra. Ona koja je uvek bila doterana i zgodna. Kako to ljudi opisuju: dama sa stilom. Sa malo ili mnogo šminke, do prodavnice ili na razgovor za posao, „sređena” ili opuštena, ona bi uvek i svuda nosila svoju samopouzdanost sa sobom i plenila gde god da se pojavi.

U nestašnim tinejdžerskim i studentskim godinama, pa i posle u kasnim dvadesetim, nikako mi nije ulazilo u glavu zašto mora da se našminka: bar puder i maskaru, kaže mi, a ređa svakojaka čudesa na sebe. Bila je lepa i bez šminke, ali kako kaže: previše bleda.

– Ideš do prodavnice u prizemlju zgrade! Ko će te videti, što se sad šminkaš?

– Ne šminkam se ja zbog kasirke, pobogu! Ja to zbog sebe!

Oduvek je tako. Ona ume da uradi stvari za sebe. I kao devojka, i kao sveže udata mlada žena, kao trudnica, a onda i kao majka živahnog i nestašnog dečaka – ona je uvek izgledala lepo. I ne samo lepo: negovano. Onako kako treba jedna žena da izgleda. Svaki njen korak govorio je jasno: ja sam lepa jer znam da sam lepa. Umem da brinem o sebi.

TO IMA VEZE I SA SAMOPOUZDANJEM, ZNAŠ?
Moja divna frizerka sluša dok govorim o sestri i kaže kako šminkanje ima velike veze sa samopouzdanjem. Ne moraš svuda i uvek da ideš našminkana, tvrdi. Treba da si sebi svakako lepa. Prirodno lepa. Dugo razgovaramo o tome kako samouverenost moje sestre ne dolazi iz isfenirane kose ili senke za oči, već baš suprotno: zato što zna kako da istakne svoje lepe crte, zato što zna kako sebi da ugodi – ona zrači samopouzdanjem.

Ne trebaju joj potvrde sa strane. Ne treba joj ni ogledalo. Ona jednostavno zna.

Meni je uvek bilo potrebno da samu sebe milion puta uveravam u nešto što se podrazumeva. Kao na primer, da nam je ženstvenost urođena, ali da je svaka žena manifestuje (ili guši) na svoj način. Nikad nisam razumela kako je moguće da smo rođene sestre, a toliko drugačije. Ona je potpuno doterana u 9. mesecu trudnoće jurila svog trogodišnjeg sina u parku i blistala. Ja sam u frizerskom salonu razmišljala da li imam pravo na vreme (samo) za sebe dok se moje trogodišnje i jednoipogodišnje dete jurcaju negde na igralištu. Kao da nas je neko drugačije programirao.

NE BUDI GUSKA! BRINI O SEBI!
Priznajem da sam često kao starija sestra bila ona što je grdi. Šta će ti sad puder? Kako te ne mrzi da uvijaš trepavice? Zašto ispravljaš lokne, pogledaj kako su lepe? Zakasnićemo, zar stvarno moraš SAD da lakiraš nokte?!

Kao što meni nije bilo jasno čemu tolika frka oko prave kose ili manikira, ona nije razumela kako meni nije frka. Ne možeš tako napolje! Obuci nešto pristojno, majke ti! Stavi bar maskaru!

U našim ratobornim sestrinskim godinama sve veće rasprave su se vodile oko toga koja je lepa a koja pametna. Kao da nije moguće da smo obe i jedno i drugo. Ja sam kupovala knjige, a ona kreme za lice protiv starenja. Kasnije, kad je sve to postalo mnogo smešno, zadirkivale smo jedna drugu.

– Jesi li svesna da kupuješ kremu protiv bora u 25-oj?– smejala sam se.

– Jesi li svesna da se koža ne podmlađuje?

– A da pročitaš nešto?

– A da staviš masku na kosu?

Logično je bilo što sam u njoj tražila glas razuma na putu do frizera.

– Ti si sa svojom decom skoro 24 sata svakog dana u nedelji. Ništa im neće biti bez tebe ta tri sata. Šta bi da ides celu smenu na posao?

– Tad bih išla na posao, a ovo je iz čisto ličnog zadovoljstva. Za lepotu! Ja za lepotu, zamisli?!

– Ha ha ha! Ne budi guska! Brini malo o sebi, molim te!

Iza toga je stalo celo naše detinjstvo kad bi se mrštila na uključeno svetlo u sobi u vreme za spavanje – jer čitam. Iza toga je stalo celo naše devojaštvo i cimerske godine u prestonici gde me uči kako da najlakše namažem lak a ne umažem se. Iza toga su stale sve one neizgovorene reči sestrinske ljubavi: budi dobro, super si, dobra mama je i lepa mama, pusti klince malo s bakom i dekom, isključi mobilni, udahni duboko, izvuci tu knjigu iz torbe, ‘ajde, znam da si je i kod frizera ponela! Ne budi guska! Sačuvaj se!

Sela sam ispred frizerskog salona sa folijama i blanšom na glavi. Pre nego što sam otvorila knjgu videla sam njeno divno i negovano lice i pomislila kako je pametno ponekad poslušati i mlađu sestru.

Lepa žena je lepa i spolja i iznutra, i ne treba da je grize savest zbog toga. Čak i ako ima malo vremena za sebe i malu decu. Posebno tada!

Lola