Ne zabavljaj se s onim pored koga si često tužna

Starija sestra se zabavljala s jednim momkom zbog kog sam celu osnovnu školu mislila da je ljubav kad neprestano plačeš.

– Zar nije vaša ljubav uzajamna? – pitala sam je.

– Jeste. Ja volim njega, a on voli sebe isto.

– Što onda i ti ne voliš sebe da bi te on voleo?

– Ne ide to tako, malecka. Ne razumeš se ti u ljubav!

Meni se činilo da „baš tako to ide“. Da moraš prvo voleti sebe da bi još nekog voleo i da je to dovoljno da taj neko voli tebe. Ili dovoljno bar da ne plačeš.

Sećam se kako je sedela kod kuće, uvek u blizini fiksnog telefona, čekajući da je pozove. Kako je manično proveravala svoj mobilni telefon u nadi da joj je poslao SMS. Jedan poljubac u poruci i ništa više. Sećam se kako je jednom potrošila sve maramice i uplakano lice obrisala rukavom kao dete.

– Zašto ga ne ostaviš? – pitala sam je tada.

– Kako da ga ostavim? Pa ja ga volim!

– A je l’ voli on tebe?

– Ne znam. I šta me ispituješ tu?! Na čijoj si ti strani? – viknula je i izbacila me iz sobe.

Htela sam da joj kažem: „Na tvojoj.“ Ali ona tada to ne bi razumela. Ona je njega volela toliko da je obrisala uplakano lice rukavom omiljenog duksa.

On je bio frajer. Neko ko misli da je vredan čekanja. Neko ko se ne javi danima, pa se niotkuda stvori nasmejan. Donosio joj je cveće, plišane igračke i čokoladu. Kliše-dečko, al’ njen dečko. Bio je sve ono što devojka želi – kad hoće. A uglavnom nije hteo. Jer bi uvek pred ispunjenje datog obećanja iskrsnula neka tekma ili izlazak s ortacima. Više je plakala no što su se ljubili.

–To nije ljubav.

– A ti znaš šta je?

– Ja ne znam, ali tetka zna. Ona kaže da je ljubav kad si srećna i da ne treba da se zabavljaš s onim pored kog si često tužna. Kakva mi je pa to veza?

– Beži, mala, šta ti znaš?!

On nije bio njen prvi dečko, ali je bio prvi u kog se smrtno zaljubila. Sve srednjoškolske ljubavi su smrtne, velike i patetično značajne. Ona je plakala, jer je htela više. On ju je ostavio jer je hteo više od devojke koja non stop plače. Tako su im se na kraju treće godine gimnazije konačno poklopila htenja i želje.

To je bilo dugo leto. On ga je proveo na moru, radio je u baru i bario golišave nasmejane cure. Ona je pola leta preplakala, a drugu polovinu skinula tugu sa sebe i obukla kupaći kostim. Nije našla novog dečka. Novi dečko je pronašao nju.

I posle dužeg vremena se stvarno zabavljala.

– Vidiš da sam bila u pravu. Ljubav nije samo zabava, ali bez zabave nema ljubavi.

– Beži, mala. Ko te šta pitao?! – smešila mi se iza sunčanih naočara.

Znala sam. Konačno joj je lepo. A to je preduslov za sreću.

Srbijanka Stanković

Izvor: amazonke.com