Nasilje nad ženama: Zašto nam ne verujete?

U Srbiji je od početka godine u porodičnom nasilju ubijeno 17 žena. U decembru prošle godine broj ubijenih žena bio je 22. Na izmaku smo 2021. godine, kad tačno počinje revolucija svesti?

Ne volim da čujem: to su nečije majke, sestre, ćerke jer sve i da nisu imale nikog nigde nikada, imala su sebe i pravo na život. Nasilje nad ženama je kršenje ljudskih prava i vrišti mi se koliko se ne radi na sprečavanju istog. Kada tačno prestanemo da bauljamo i gledamo u pod jer se nas ne tiče, to je njihov problem, što ga je birala? Nepodnošljiva lakoća selektivnog tumačenja položaja žena čini da jedan deo populacije zaboravi da su žene morale da se bore za svako pravo koje danas imaju. Još dugo nećemo biti gladne feminističkih borbi, pa predlažem da to što pre kolektivno spoznamo. Obećajte devojčicama iz budućnosti da ćete se makar potruditi.

Ne tražim instant rešenje i kratkoročnu pomoć. Tražim prevenciju nasilja, tražim da nasilje bude kažnjeno, tražim da verujete žrtvi jer ona to nije birala da bude. Tražim kolektivnu odgovornost jer slobodno hodaju ljudi koji brane nasilnike i ne veruju da je on birao da uspostavi kontrolu nad žrtvom i bude zlostavljač. Tražim da se fokusiramo na rano obrazovanje, na otvorenost ka empatiji, na učenje devojčica i dečaka šta je telesni integritet, šta je poštovanje i pravo na život.

Ko je, zapravo, nasilje nad ženama učinio prihvatljivim? Patrijarhat.

Zbog čega i dalje objašnjavamo da se nasilje dešava jer je zlostavljač birao nasilje, pretnje, emocionalne ili ekonomske ucene kao način da dominira nad svojom žrtvom? Zbog patrijarhata.

Nasilje se ne dešava jer je žrtva obukla to i to i rekla to i to, već jer je patrijarhat toksična društvena tekovina. Čak i kada ističemo statističke podatke i broj žrtava, sledbenici ovog sunovrata bez mrvice empatije i srama potcenjuju život žene. Zamislite da gledate sebe u ogledalo i verujete, baš čvrsto verujete, da partner ili bilo koji muškarac ima veće pravo nad životom jedne žene, partnerke, poznanice ili prolaznice od te žene. Zamislite da vam čak i društvo dozvoljava da u to verujete i da vam omogućava da verujete u posedovanje nečijeg života. Kako? Svaki put kada za nasilnika kažete da nije kriv dok se to ne dokaže, a žrtvu odmah optužite da laže i privlači pažnju, podržali ste nasilnika i nasilje.

Svedočimo katastrofalnom položaju žena jer ovo društvo i dalje veruje u rodne uloge, pravo muža da “prevaspita” i kažnjava ženu i da održava red u porodici. Ukratko, društvo deli dozvole za nasilje. Zašto? Zato što se na taj način osigurava dominacija muškaraca. Superiornost muškaraca prate rodni stereotipi i prihvatanje nasilja kao sredstva za rešavanje sukoba. Na ovaj način se ne samo odobrava nasilje i nezdravo samopotvrđivanje, već se i slučaj žrtve shvata kao sraman, što utiče na odsustvo prijave nasilja. Takođe, optuživanje žrtve da laže i da je sama kriva za nasilje koje trpi, čine da se zlostavljači osećaju bezbedno što je na previše nivoa poraz za čovečanstvo.

Istraživala sam kako to nasilinik dobija podršku okoline. Pored patrijarhata koji uvek upravlja brodom sunovrata, značajnu ulogu imaju i manipulativne i narcističke crte ličnosti koje ga oslikavaju.

Recimo, dešava se da zlostavljač sebe predstavlja kao jaku ličnost kako bi sakrio nisko samopoštovanje. Ovo često rade narcisi i zbog toga biraju partnere koji su skloni inferiornosti jer na taj način hrane svoj ego. Kada takva osoba prestane da se divi njihovom liku ili kada osete da gube kontrolu nad žrtvom, oni koriste nasilje, češće psihičko (manipulacije). To da su zlostavljači nesigurni, može se videti kada ih kritikujete ili kada ih društvo osuđuje. U tim situacijama reaguju loše do mere da gube kontrolu nad sopstvenim egom. Ja čvrsto verujem da žrtve nisu u stanju da nasilinka lako prepoznaju, pa se posebno grozim kada čujem: sama je birala. Dakle, nijedna od nas ne ide gradom i pita prolaznike da li su nasilni, pa prvog koji joj to potvrdi, vodi kod matičarke. Isto tako, da je partner sklon manipulativnim obrascima nije lako osvestiti, a naročito ne i činjenicu da je žrtva – žrtva. Pre svega jer vas, ako se vratite na sve što sam pisala gore, društvo tera da verujete u sopstvenu krivicu. Nasilnik destabilizuje žrtvu do te mere da ona njega vidi kao jedini spas. Ukratko, on je savršen, ona je nula i boljeg ne zaslužuje.

Treći ugao koji sam istraživala je detinjstvo. Dečaci dobijaju igrače koje su simbol hrabrosti uz stalne opomene da ne pokazuju svoje emocije i ni mrvicu slabosti. Moguće da su zbog toga nasilnici emocionalno nepismeni jer su učeni da ne osluškuju svoje emocije, a samim tim i da ih ne razumeju. S druge strane, devojčice moraju da budu slatke i fine, spremne da jednog dana saviju glavu ako im je ručak preslan.

I da, ja nisam psihološkinja, ja samo ne želim nijednu žrtvu više i zato čitam i učim devojčice oko sebe da veruju u pravo na telesni integritet.

Zbog svake žene koja je nakon oduzetog života pored imena dobila:

ubio je jer

nije on bio inače nasilan nego

voleo je

ko zna šta mu je rekla

zaljubila se u drugog

provocirala ga je

imala je dugačak jezik – nijedan nasilnik ne sme da bude nekažnjen.

Lola/Jelena Đurđević