Nije Vera ubijena zbog masne supe, već zato što je s ludakom ‘probala lepo’

Ljudi su apsolutno totalno zglajzali sa mentalnim, emocionalnim, duševnim zdravljem. Ali, ovo znamo.

Dijagnoza postoji i ako nije zapisana na papiru i doneta sa šakom lekova kući. Ona ne može da se sakrije, što vidimo iz sinoćne tragedije u Zaječaru gde su stradale dve osobe nakon čega je ubica oduzeo sebi život vešanjem na tavanu.

Kako je Zagorac, penzionisano vojno lice koje se doselilo 1995. iz Hrvatske i kupilo stan u zgradi iznad nesrećne Vere pokazivalo da nešto sa njim nije u redu?

Dvadesetogodišnjim maltetiranjem svih stanara, posebno Vere na čija je vrata lupao šakom, stolicom, tražeći od nje da isključi grejanje, bacao je smeće kroz prozor od čega je veći deo završavao na Verinoj terasi, bio je prek, bezobrazan, kažu komšije, sklon svađama.

Nije reagovao na Verine lepe molbe da prestane, pisma u sandučetu, a kada bi došla komunalna policija, zaključao bi vrata. Onda bi oni, kažu komšije, zamolili Veru da proba još malo sa njim lepo.

DA PROBA JOŠ MALO LEPO.

Koliko puta smo ovo čuli kao neku jeftinu utehu koja obično na kraju ima kobne posledice? Ovakve stvari i još mnogo drugih ne rešavaju se sa “probaj još malo lepo” jer da takav čovek razume šta je lepo ne bi posipao masnu supu ženi po vešu ili bacao smeće kroz prozor.

Uostalom zbog čega bi nesrećna Vera uopšte morala da sa njim pokušava “malo lepo” kad postoji komunalna policija plaćena da radi svoj posao. Zašto da ona ide i kuca mu na vrata da “proba malo lepo” i onda dobije metak u telo kao odgovor.

I ona i mladi policajac koji je radio svoj posao.

Velika tragedija koja je verujem mogla da bude sprečena, ali avaj, ovakvih primeraka ima svuda, u svakoj zgradi, ko će sa svakim da se bavi, ima važnijih, većih stvari. Tako ispada?

Naučeni smo da se ne zameramo, da ne tražimo dlaku u jajetu kada su ovakve stvari u pitanju, kao jebi ga, živiš u zgradi, ako ti ne odgovara idi na salaš (koliko sam ovo puta čula), a nikako da čujem da neko kaže: čekaj, živiš u zgradi, nisi sam, ako ne možeš da se ponašaš lepo, idi na salaš.

Nezamislivo mi je kako je uopšte Vera živela dvadeset godina sa ovakvim čovekom iznad sebe, to su vrlo uznemirujuće stvari, lupanje na vrata, uletanje u stan, uterivanje straha, bacanje smeća po terasi, pretnje.

Šta je trebalo da uradi? Da pobegne na salaš iz svog stana, da ode pred njegova vrata, da pozove komunalnu policiju što je i uradila, da proba još malo lepo što je i uradila… ili bi stvari bile drugačije da je čovek novčano kažnjen svaki put, odveden, priveden, stavljen pod neku prismotru, ne znam, nagađam… spasili bismo dva života.

Masna supa je bila samo okidač, prst na orozu je dugo stajao samo niko nije reagovao, jer ovde reagovanja pre ubistva logično ne postoji. Preventiva nula. Dijagnoze raznorazne uhvatila se za ruku i igraju kolo. Nema nikog da prekine lanac.

Zanima me šta će sad oni koji trebaju da kažu nešto, reći porodici mladog Ivana policajca ili ćerki i unukama Vere koja je tražila pomoć komunalne policije?

Ako bude nekog obraćanja, željno očekujem da čujem te reči, iako neće nikoga vaskrsnuti, ali su vrlo važne jer ovakve tragedije se stalno dešavaju, kao što sam rekla igraju kolo, niko ih ne prekida, mlate maramicom u vlažnoj ruci.

Nije tačno da se ovom čoveku 20 godina nije moglo stati na put. Moglo je, samo se to ne radi tako što dođe komunalna policija i kaže “probajte još malo lepo”.

Preuzeto sa: luftika.rs / Jovana Kešanski