Učimo decu da je svet zao, da u njemu nema lepih stvari

pixabay.com

Kuća i porodica

Učimo decu da je svet zao, da u njemu nema lepih stvari

Lepo pripremiš dete na sve, a ne posle da mu svet slomi srce.

Kad dobiješ dete niko te ne pripremi na naizmenične talase odgovornosti, panike i sreće. U prvim godinama, uglavnom preplavljeni obavezama i ljubavlju ne primetimo to. A onda sačeka „iza ćoška“. Na prvom dečjem rođendanu ili u parkiću iza zgrade. Kad se dete, tvoja mrva čudesa odjednom nađe među drugom decom. Među čudesima drugih roditelja.

Pa kad se tu roditeljski stilovi pomešaju! Snađi se, majko! Ili se uguši u hvatanju daha kad te redom poklope pitanja: da li je previše osetljiv, da li ume da se zauzme za sebe, je l’ ovo agresivno otimanje igračke, da li da se umešam? Ili da pustim?

Uvek sam se pitala kako se postiže ta idealna mera stvari – kako znaš da nisi preterao, idealizovao, a opet i da nisi skroz-naskroz realan, pa ti je gorko u ustima od te „divne“ stvarnosti. Da l’ da mu kažeš odmah da Deda Mraz ne postoji ili da pustiš da shvati samo, možda baš na velikom odmoru dok mu se druga deca smeju?

Možda je magičan recept da lepo pripremiš dete na sve, a ne posle da mu svet slomi srce.

Oprez je majka svih neostvarenih snova. Koliko toga nismo uradili iz straha „šta ako“? Pa kao da je to malo, a mi se razmašemo tim krilima upozorenja i ne puštamo decu da lete.

– Pa ne možeš ga sad ti pustiti samo na ekskurziju sa 6 godina ili ‘ajde ako želi na luster da se popne – da se popne! Moraju da se znaju granice!

– Koje granice? Čega granice? Treba pustiti dete da bude dete. Punimo im glavu strahovima, govorimo da je svet zao, da u njemu ničeg lepog nema!

– Svet uglavnom jeste opasno i zlokobno mesto. Neću valjda da mu pričam bajke?!

– A ko će, ako ne mi, roditelji?

Baš zbog toga što mislimo da su se sve te bajkovite stvari dešavale „nekada davno“, kao da mesta srećnim događajima u našem svetu nema, mi onemogućavamo deci da stvore svet u kom su čuda moguća.

Učimo ih da su nastavnici „dužni da mu poprave četvorku“ ili su u suprotnom „ljubomorni skotovi“. Za drugarstvo kažemo da je lepo samo u pesmama, jer evo, gledaj kako mene moj prijatelj nasamario – nikome ne možeš da veruješ, sine! Za sve moraš da se pomučiš, a i to u šta uložiš trud nije ti zagarantovano. Nego, ćuti, trpi, takav je ovaj svet grozan, težak, nepravedan.

A ima li čega iza te nepravde i grozote? Smejemo li se sa našom decom? Jesmo li uradili nešto zbog čega je svet u kome žive manje grozan, možda čak i lakši? Ili samo taložimo sloj po sloj bes, tugu, gnev?

Slušam skoro dve majke u prevoz, kažu, i ne vide decu – kad rade drugu smenu, a deca su prepodne u školi, zateknu ih u krevetu uveče. Mlađi spavaju, stariji na telefonu.

– Ćao, mama, stigla si. Samo je promrmljao pozdrav, nije ni digao pogled. Ja ga pitam, Makiša, kakav ti je bio dan. A znaš šta on kaže, dan k’o dan, smaranje. Ej, ima trinest godina i njemu je smaranje.

– Pa šta bi ti htela? Ne može naš „običan“ život da se meri sa onim što gledaju tamo na sokoćalima! Naravno da se smara.

– Meni je bio smor kad kažu da čitamo lektiru preko leta, pa moram da sedim unutra. Oni nikako iz kuće da izađu. Al’ kad razmisliš, šta ih pa čeka napolju? Bolje i da ne vide koliko se svet izopačio!

I onda su desetak minuta pričale o svim izopačenostima sveta. Hvala bogu, pa nemaju ćerke, ovo je ludo vreme, da ne pustiš žensko dete u grad, eto šta se sve dešava. Pa onda kako se za šefa priča da svaku pripravnicu prvo drži na „informativnom“ razgovoru u kancelariji bar sat i po, ali svi u firmi ćute.

Kako kurir uvek potkrada, zakine svakom bar deset dinara na kusuru kad ide po doručak. Al’ kad njega nije sramota za deset dinara da se bruka, neka ga. Mada fino zaradi. I kod muža u firmi isto, ima jedna što napreduje „na lepe noge“, a ne zna posao, samo prebacuje svoje zadatke na druge.

– Ma nema, propala stvar, ne znamo šta će biti kad deca porastu, al’ u ružnom društvu rastu. Šta da se radi, ćuti i trpi.

– Pa ono jes, težak je život. Što pre to shvate to bolje.

Htela sam da pitam: a kako da shvate? Kako da ta mala glava razume da se trud ne isplati, da je bolje da ukradeš, uzmeš tuđe, koristiš, grabiš? Kako da nam društvo ne bude ružno ako ćutimo?

Nije svet vaš toliko grozno mesto, skoro da zaustim, pa se setim – jednom sam već bila tu bitku, i nadrljala. U poznatom okruženju, a opet propisno „izribana“ od komšinice jer sam rekla detetu da život može da bude težak, ali da je uvek lep, da čovek uvek treba da nađe način da prevaziđe muku.

– Ne usađuj mi detetu te glupe ideje u glavu! Šta treba još da mi traži da se preseli u Beograd da studira? Snove da sanja?! Snovi se sanjaju kad legneš uveče mrtav umoran u krevet posle smene u fabrici. Ako si srećan, ništa se ne sećaš kad se probudiš. A te tvoje izmišljotine ostavi za nekog drugog, znaš!

– Ali ako ne uči, ako ne ostvari svoju želju, njoj samo ta fabrika ostaje, kako ne razumeš? Pa ti si joj majka.

– Baš tako! Ja sam joj majka, a ja kažem nema selidbe, nema studiranja i nema uvijanja stvari u ukrasnu foliju. Život je lep, mož misliti! Nemoj da joj pričaš bajke!

– A jesi li ti ikad? Pričala svom detetu bajke? – htela sam da pitam, al’ čak i ja znam kad treba da stanem. Ponekad mi se čini da taj surovi svet opstaje više zbog ovih što upozoravaju decu na surovosti, nego zbog surovih. Kad ne pristanemo na poziv života da ga ulepšamo, mi ga činimo ružnim.

Možda su realisti u pravu. Lepo pripremiš dete na sve, a ne posle da mu svet slomi srce. Imate li vi recept i idealnu meru?

Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Kuća i porodica

To Top