Ja sam majka, čuj me kako ričem

Budili su me, drmusali, povraćali po meni, voleli i ućutkavali. Preplavljena sam, očarana, obuzeta ljubavlju i sluđena. Ali, ovakav život živim namerno…

Piše: Liza Džo Bejker

Preopterećena sam, iscrpljena i preplašena

Divlja sam, hrabra i slomljena
Ali, ovakav život živim namerno i nije slučajno što sam se ovde probudila ovog jutra.

Da, moj orman ima smisao za humor i odeću u svakoj veličini, ali zbog toga je moja životna priča bogatija i ispunjenija.

Tri puta su se ovi kukovi njihali u ritmu porođajnog plesa, i ne stide se toga.

Gubila sam živce, vikala, plakala i izvinjavala se, i sve to pre 9 ujuro.

Slikala sam prstima, kljukala se kofeinskim napitcima i ostajala bez odgovora na silna pitanja “zašto” koja se protežu širom dnevne sobe, kroz naša ulazna vrata i oko našeg kvarta.
Saplitala sam se o LEGO, gazila preko trotineta, spavala u krevetima na sprat i palila lampe kako bih rasterala mrak iz njihovih ružnih snova.

Budili su me, drmusali, povraćali po meni, voleli i ućutkavali. Nikad nisam sasvim i potpuno odustajala.

Ljubav spava u mom krevetu. Radoznalost jede za mojim stolom. Zadovoljstvo trči u krug po mom dvorištu. Iscrpljenost mi je verni prijatelj. Kao i blagoslovenost.

Kad bih večeras počela da unazad brojim sve darove ovog divljeg i mahnitog perioda, još bih brojala kada moji unuci počnu da hodaju i pritiskaju svoje nosiće na ove iste zamrljane prozore.

Umesto toga, brojim rupice na obrazima i bradama.

Kao i planine rasparenih čarapa i farmerica sa iscepanim kolenima i cipelica koje omale za par meseci i odlaske kod frizera i ispale zubiće i koliko puta sam ih pogledala i rekla sa nevericom i ponosom “Ne mogu da vcerujem koliko ste porasli!”

Preplavljena sam, očarana, obuzeta ljubavlju i sluđena. Naročito onih večeri kada kući donesu poljsko cveće i sve blato ovog sveta.

Ispunjena sam i ostvarena.

Starija sam i zadovoljna svojom kožom.

Bavim se podizanjem malih ljudi.

I van sebe sam i potpuno sam posvećena, žudim za pet minuta samoće i za ostatkom života provedenim sa njima.

Želim da zaustavim vreme, ukrotim svoje strahove, pohvatam njihove snove, proživim stotine leta ispunjenih kapanjem lepljivog čokoladnog sladoleda. U međuvremenu, visim noktima se pridržavajući za svoja uverenja, svoju narav i smisao za humor.

Ovo su lepi dani, fantastični dani i dani koji se jedva vuku. Ovo su brze godine, čudesne godine i godine kada je teško naći reči.

Ali nalazimo ih. Obično počinju sa “pomozi” i završavaju sa “hvala”. A u sredini?

Sredina je gusti sloj čuđenja koje se nekad šapuće, često viče i na koje uvek stiže odgovor.

Sredina sam ja. Sredina si ti. Sredina je samo ta jedna reč, vredna najdubljeg poštovanja, “mama”.

Izvor: detinjarije