Mika Antić: Proleće

Zapisao je to svojevremeno Mika Antić.

A sve o njemu je davno rečeno. Samo su ostale otvorene sve one prilike da se iznova i iznova prisjetimo nekog njegovog stiha.

Sve one zgodne prilike u kojima je Mikina reč baš ono što nam treba.

Baš kao što je rođenje još jednog proleća…

MIKA ANTIĆ: PROLEĆE

Sunce se, eno, kao vreteno
nad gradom vrti i glavom klima.
Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je možda šareno.
U nama svima šarenog ima.

Bila je zima.
Prošla je zima.

Tu negde, blizu al ne znam gde je,
vetar se topli vrti i smeje,
čupka nam kosu i krošnje njiše.

Bile su kiše.
Prošle su kiše.

Sad sunce, eno, kao vreteno
ispreda gradom nešto šareno
i – miriše.

Reci mi zašto s tobom u hodu
odjednom danas govorim tiše
i zašto misli nekud odu,
pa samo trepćem i ništa više?

Kad ispod lipa senke se ruše,
zašto sam tako odjednom smušen,
pa kad te kući iz škole pratim,
sve ne bih hteo da se vratim,

Već dugo stojim i dugo ćutim
pod vetrom toplim i suncem žutim,
a u glavu mi nebo stalo i još malo
Čega malo? Svega pomalo!

Ako se setim, ja ću ti reći
i – uteći.

Izvor: Lola