Na teži način sam naučila puno … ili se podsetila onog što sam znala, kaže Ljiljana
“Tada sam živela sa suprugom i dva sina. Kuvala, peglala, čistila … kao svaka dobra supruga i majka. Išla sam na posao, pušila, ispijala kave, brinula o porodic, roditeljima, jela kad stignem, nervirala se zbog velikih ratova u svetu i malih ratova među ljudima, siromaštva, ljudskih gluposti … “, ovako je počela svoju ispovest Ljiljana (55).
Kad sve krene nizbrdo
“A onda, jedna za drugom, počinju se događati neugodne stvari. U istom mesecu umire mi otac, muž ostaje bez posla, a unuk mora na operaciju. Svi su, nekako, navikli da im ja budem podrška i da uvek imam rešenje za svaki problem … da ja uvek znam i mogu. Pa tako i tada. Sa bolom sam se borila, plačući kada me niko ne vidi, budila u sebi preostale zrake optimizma, pružala podršku mužu, nalazila najbolje doktore za operaciju unuka … I tako, život ide dalje. Međutim, tog puta sam precenila svoje mogućnosti, pa mi je stiglo upozorenje!”
Produženi vikend
Sve je počelo jednog lepog jesenjeg dana, kada sam krenula s prijateljicama na produženi vikend. Jedna od njih ima kuću na Zlataru, pa smo nas četiri rešile da uživamo u prirodi, suncu. Nakon ugodnog puta, došle smo do kuće. Smestile se i otišle u obližnji restoran na ručak.
Osećala sam da mi nije dobro, ali sam svoje stanje povezala s nagomilanim umorom i stresom doživljenim prethodnih meseci. Imala sam blagi osećaj gušenja, ali sam pretpostavila da je to od cigareta. Bilo mi je i malo muka, ali sam pomislila da je to sigurno od puta. Za ručak sam pojela samo par zalogaja, jer sam i dalje osećala mučninu. Međutim, na sve te simptome nisam obraćala veliku pažnju, jer su se i ranije javljali, i to ne baš tako retko.
Drama u šumi
Dogovorile smo se da posle ručka odemo u šetnju. Umorna sam, ali ipak odlučujem krenuti s njima. Idemo stazom zdravlja, kroz netaknutu prirodu, do vidikovca s kojeg se pruža pogled na jezero, od kojeg “zastaje dah”. Ali, meni je dah zastao i pre vidikovca – tako su se kasnije šalile moje prijateljice. Prolazimo kroz šumu, lijepo uređenom stazom. Ja se i dalje ne osećam najbolje. Dve prijateljice, mlađe i brže, odlaze ispred nas, a sa mnom ostaje – na svu sreću, prijateljica koja je doktor. Sedam na obližnju stenu s namerom da se odmorim i upalim cigaretu, ali osećam da mi baš nije dobro. Obliva me hladan znoj, vrti mi se u glavi, osećam obamrlost, vidim zvezdice. Boli me u grudima … pokušavam uhahnuti duboko, ali ne uspevam. Panika zauzima svoje mesto, više ne mogu razmišljati … vidim crne krugove i gubim svest.
Jedan infarkt za drugim
Budim se i vidim prijateljicu. Mokra sam, ispovraćana, osećam obamrlost. Ona razgovara preko telefona. Ubeđuje doktorka hitne pomoći da odmah dođe jer sam, po njezinoj procjeni, doživjela infarkt, i da je najvažnije da stignemo do ustanove koja ima koronarnu jedinicu. Nakon njenog uveravanja i 45 minuta izgubljenog vremena, stiže hitna pomoć i polazimo u pravcu zdravstvene ustanove. Ja osim obamrlosti, bola u levoj ruci i mučnine ne osećam ništa. Onda se javlja oštar bol u prsima, kratak dah … i u vozilu dobivam još jedan infarkt. Sada je i doktor hitne uveren u reči moje prijateljice. Donosi odluku da me prevezu do Opšte bolnice u Priboju, jer tamo imaju horonarnu jedinicu.
Spašen život
Stižemo u bolnicu i ja se prepuštam doktorima, jer sam konačno na sigurnom. Stigli smo za sat i po od prvog infarkta. Vreme je na mojoj strani. Urađena je brza dijagnostika i data terapija. Pozvali su mog muža, koji je stigao sledećeg jutra. Ostala sam tamo još nedelju dana (vikend sam maksimalno produžila) i, zahvaljujući dobrim odlukama doktor i brzoj intervenciji, ja sam danas radno sposobna osoba. Zahvalnost koju osećam prema ljudima zaposlenim u koronarnoj jedinici u Priboju je nezimerna. A iskreno se nadam da je tako na svim mestima gde se spašavaju ljudski životi.
Promjena navika
Na teži način sam naučila puno, ili se podsetila onog što sam znala. Još uvek radim, radujem se svakom novom danu. Usvojila sam zdrave stilove života. Jedem veći postotak sirove hrane (redovno), sada imam vremena za doručak, ručak i večeru. Ostavila sam cigarete, popijem po jednu kavu dnevno. Redovno idem na kontrole. Ne nerviram se (ili se bar potrudim da nađem način za prevladavanje stresa).
Postoji samo deset posto situacija na koje možemo uticati, a verovatnost da ćemo to prepoznati je vrlo mala. Možda na nivou statističke pogreške. Zato, sve što ne mogu prominiti, pogledam iz drugog ugla i prihvatim. Konačno imam vremena za sebe, da bih onima koje volim “duže trajala”.
Stoga obratite pažnju na ono što radite danas sebi, svom telu i ne budite sigurni da se loše stvari događaju samo nekom drugom “, zaključila je Ljiljana.
Izvor: atma
You must be logged in to post a comment Login