Život prođe u čekanju princa

… i živeli su srećno do kraja života. A, sada – laku noć, deco! Sanjajte princa na belom konju koji dolazi da probudi uspavanu lepoticu i razbije zle čini. U snove prizovite kućicu od čokolade, ali se ne plašite veštice iz „Ivice i Marice“ jer znate da će biti kažnjena. Zaboravite i na oholu maćehu iz „Snežane i sedam patuljaka“, zato što na kraju dobro uvek pobedi zlo. Probudite se kao Crvenkapa koja je naučila da sluša mamu kako joj se na putu ne bi isprečio opasni vuk. A, ako samo pomislite da slažete nekog, proverite da vam nos nije porastao kao Pinokiju. I ako vam je teško kao Pepeljugi, ne očekujte da će se baš pojaviti vila koja će čarobnim štapićem pretvoriti bundevu u kočije, miševe u konje, a mačka u kočijaša i odvesti vas na bal, ali zašto da ne poverujete da možda, ipak, negde postoji muškarac sa cipelicom koju samo vi možete da obujete. Jer, u bajkama je sve moguće. Samo, da li tamo gde one prestaju, zapravo počinje – život? Bez magije. Čarobnog štapića. Abrakadabra. I bez pobede dobra nad zlom. Svetlosti nad tamom. Vrline nad porokom.

Priča o bajkama je pomalo ambivalentna. Na jednom „ćošku“ se vijore parole koje poručuju da su one univerzalni lek – za bol, tugu, razočaranje, nemoć, nepoverenje, slomljeno srce, izgubljenu veru, odsustvo smelosti, izgnanstvo nade. Odgovorne su za razvoj mašte. „Krive“ za formiranje zdravog sistema vrednosti. Zaslužne za trijumf dobra u mislima i delima. Iza drugog „ćoška“, međutim, izviru upozorenja da su bajke opasne, jer promovišu arhaične vrednosti, udaljavaju od stvarnosti, dele ljude na lepe i ružne, ne lišavaju se nasilja. Uče da je fizička lepota presudna. I da devojčice treba da čekaju zgodnog i bogatog momka kao otelotvorenje princa. Poručuju da su maćehe uvek zlice.

Pa hajde da vidimo šta pobeđuje u priči o njima. Da li nam bajke ulepšavaju život ili ga zamagljuju? Koliko dugujemo najpoznatijim bajkopiscima braći Grim, Hansu Kristijanu Andersenu, pa i našoj Grozdani Olujić? A, koliko njihove rukopise moramo da čitamo sa zadrškom? Psiholog Liza Piščević naglašava afirmativnu stranu bajki.

– One nas od najranijeg detinjstva uvode u svet mašte, život bez granica, svet gde dobro uvek pobeđuje, pokreću nas na delanje, bude volju – navodi sagovornica „Života plus“. – Razvijaju osećaj povezanosti između roditelja i deteta u večernjim ritualima čitanja, smiruju i uvode u san uz šarolike slike u glavi najmlađih. U doba pobuđivanja kreativnosti daju značajan doprinos razvoju.

Ričard Donkins, profesor na Oksford univerzitetu, međutim, napominje da su bajke štetne, jer mališanima usađuju pogrešnu ideju o stvarnosti i natprirodnom.

– Princ ne može da se pretvori u žabu, to je statistički nemoguće. Ali deca upravo to očekuju da se desi – kaže Donkins.

PRENAGLAŠENO SLAVLjENjE LEPOTE

Ogledalce, ogledalce ko je najlepši na svetu? Sećate li se čuvene rečenice iz bajke o Snežani i sedam patuljaka? Svi smo mi, naravno, navijali da se u tom ogledalu konačno osmehne lik lepotice crne kose i snežno-belog tena, a ne njene zle maćehe. Međutim, Liz Groerholc, profesor sociologije na Univerzitetu Perdu, upozorava da je prenaglašena priča o lepoti opasna. Istraživanje koje je radila pokazalo je da se u 94 odsto najpoznatijih bajki govori o fizičkom izgledu i da se u proseku u svakoj lepota spominje 14 puta.

– I to mnogo češće ženska nego muška – navodi Groerholcova. – Tako se u jednoj bajci o muškom fizičkom izgledu govori 35 puta, a o ženskom čak 114. Zaključili smo da oni koji nisu bili lepi nisu dobro prošli u bajkama braće Grim. U skoro 20 odsto ružnoća se poistovećuje sa podlošću.

Zato ona preporučuje roditeljima da malo promene sadržaj bajki, pa tako, na primer, kod „Pepeljuge“, ispričaju da je devojka shvatila da princ, ipak, nije za nju. Jer tako devojčice više neće pretočiti stvarnost u čekanje momka sa „krunom“, odnosno imperijom. Fizička lepota i materijalno neće biti toliko slavljeni, a Pepeljuga prototip današnje sponzoruše.

Sagovornica „Života plus“ ističe da su bajke, ipak, daleko lekovitije i ispravnije nego što misle njihovi kritičari, jer nose više lepih, nego pogrešnih poruka.

– Treba promovisati parolu da se dobro dobrim vraća od malih nogu. Deci treba otvoriti i vrata realnosti i govoriti im da nije uvek tako, ali da je na nama da se trudimo da budemo što bolja verzija sebe prema sebi i prema drugima. Da baš mi možemo svet učiniti boljim. Da ne postoje ni prinčevi na belom konju ni savršene osobe, već da je ključ u tome da svaki dan napredujemo. Princ je onaj koji nama najviše odgovara i sa kojim se nadopunjujemo, a ne čovek bez mana. Ipak, volim da kažem da sam ja pronašla svog princa, ali da će tata uvek biti moj kralj – kaže Liza.

PETAR PAN – SIMBOL STRAHA OD ODRASTANjA

Ako želite da vam dete bude inteligentno, čitajte mu bajke, a ako želite da bude veoma inteligentno, čitajte mu još bajki – zapisao je naučnik Albert Ajnštajn. Istraživanja zaista pokazuju da su bajke katalizator razvoja inteligencije, analitičkog i kritičkog mišljenja. Dominik Vajs, stručnjak sa engleskog Instituta za obrazovanje, brani teoriju po kojoj one, uz svu svoju lirsku čaroliju, pomažu deci i da brže savladaju čitanje i bolje razumeju svet. One su krive kada mališani zavole knjige i glume heroje koji spasavaju planetu od rđavih ljudi. Uostalom, ne zaboravimo i da je terapija bajkama danas sve popularnija.

– Ona se uspešno koristi u različitim psihoterapijskim pravcima od analitičke preko transakcione psihoterapije do psihodrame. Klijent se sa terapeutom bavi otkrivanjem kompleksnosti glavnog lika, njegovih relacija, težnji i konfliktima sa kojima se susreće – inter i intrapersonalno. Terapeut pomaže klijentu da uoči problematična polja u svojoj unutrašnjosti i poveže ih sa likom iz bajke. Bavi se porukom, metaforama, motivima i arhetipovima iza svake etape priče i time kako su oni povezani sa skriptom klijenta. Cilj je da se dođe do osvešćivanja glavnih poteškoća i radi na njihovom razrešenju – objašnjava Liza.

Opšte je mesto i da izbor omiljene bajke može mnogo da kaže o nama. Tako se, recimo, Petar Pan povezuje sa strahom od odrastanja, dok je uspavana lepotica pokazatelj da smo neki deo života „zamrzli/uspavali“. Nesvesno se, kažu stručnjaci, vezujemo za bajke u kojima prepoznajemo sebe, svoj život, neku ličnu situaciju. Još je tvorac analitičke psihologije Karl Gustav Jung tvrdio da su bajke čvorište simbola koji potiču iz čovekovog nesvesnog, pa likovi koje biramo kao najdraže „crtaju“ našu psihu.

– U metaforama i arhetipovima bajki prepoznajemo ne samo sebe, već i kompleksne relacije koje gradimo sa ljudima iz neposrednog okruženja, tipične situacije iz detinjstva i života. Ne postoji stopostotna identifikacija životnog skripta sa određenom bajkom već se često radi o pomešanim motivima i miksu nekoliko priča – objašnjava sagovornica „Života plus“ i dodaje da su realno „ja“ i idealno „ja“ u večitom sukobu u nama i da terapija bajkama može ovu borbu da locira i stvori pobednika – novog željenog i ostvarivog „ja“.

Podsetimo se još da je naš neuropsihijatar Vladeta Jerotić poručivao da je usluga koju bajke čine deci i odraslima neprocenjiva, pa baš zato što zaplet nikada nije idiličan, možemo da se nadamo raspletu – „živećemo srećno do kraja života“.

LEPOTICA MOŽE DA ZAVOLI „ZVER“

DA bajke zapravo samo pospešuju određene stereotipe, a ne da ih iniciraju, smatra Robin Gudman, psiholog u Centru za dečje studije Njujorškog univerziteta.

– Mnogi stereotipi, kao onaj da su ružni ljudi svirepi, već postoje, pa je bolje da roditelji pomognu deci da se sa njima suoče, a ne da okrive bajke – kaže Gudmanova. – Uostalom, ne zaboravimo i da većina nosi dobre pouke. Tako je u bajci „Lepotica i zver“ glavna junakinja zavolela „čudovište“ zbog njegovih vrlina, a ne zbog fizičkog izgleda.

Izvor: Novosti